MOJ NOVI SAD Novosadski spomenici

I tu nije reč samo o porodilištima i grobljima, galerijama i najvažnijim mestima okupljanja, već su tu glavni junaci: svi oni diskretni heroji obznanjeni spomenicima.

Spomenik je najneobičniji istorijski portret koji se uopšte može zamisliti. I samo retki, oni najzaslužniji, dobijaju ovakve dokaze svog ekskluzivnog postojanja.

Poneke među njima prosto pomete ona sledeća epoha, odbaci ih, skloni i zaboravi, poput nekada visoke, a sada ugažene trave. Tu je vreme provereni i neumoljivi sudija i zato se ne moramo plašiti neke sudbinske greške u odabiru onih kojima se uzdiže spomenik.

Nimalo slučajno, prvi javni spomenik varoši novosadske bio je krst. Onaj visoki, otmeni kameni krst, što se sada nalazi sa južne strane crkve Svetog Đorđa (u porti ovdašnjeg Sabornog hrama). Nekada se on nalazio u centru grada, okružen ulicama a ne crkvenom ogradom, ali su ga vreme i okolnosti sklonili na bezbedno, tamo odakle ga niko i nikada neće više skrnaviti, niti premeštati...

Nije nevažno pomenuti da svi ostali spomenici dolaze, redom, iza i posle ovog visokog gradskog krsta, koji i danas podseća sve Novosađane na kakvim je duhovnim temeljima organizovan i podignut naš lepi grad... 

Na drugom mestu bih pomenuo dobrog anđela Novog Sada, njegovu najvažniju dobrotvorku i zadužbinarku sa onim čudnim, egzotičnim prezimenom. Čim kročite u najveći ovdašnji hram kulture, u Maticu srpsku, naići ćete na bistu Marije Trandafil, one velikodušne gospođe o čijem se ličnom životu tako malo zna, a koja nas je sve nagradila zadužbinama koje danas predstavljaju samo jezgro urbanog Novog Sada. Ona je simbol i glavni pokrovitelj plemenite ideje darivanja budućim, nepoznatim pokolenjima, bez ostatka i bez ikakvih kalkulacija. Gospod joj je dao da stekne veliko bogatstvo, da bi ona sve to testamentom poklonila svojim sugrađanima, dokle god bude postojalo ovo naselje sa desne strane Dunava... Iza Marije je ostao i onaj čuveni portret, gde vidimo njenu ozbiljnost i dostojanstvo, te uzor-žene što nas opominje iz dubine vremena o tome kako imućni ljudi mogu i trebaju da spasu svoju besmrtnu dušu... Sa ponosom mogu da kažem da jedan od mojih sinova danas ide u školu ukrašenu imenom najplemenitije Novosađanke svih vremena. Klinci su počeli i da smišljaju dečije pesmice u kojima je glavni junak Marija Trandafil, sve boreći se da opravdaju, pameću i pobedama na takmičenjima, to što idu u ”njenu školu”…

Zatim se pojavljuje čitava jedna grupa ozbiljnih bronzanih Srba, taktički raspoređenih po čitavom gradu. Monumentalni Svetozar Miletić, nekada gradonačelnik novosadski, visoko podiže ruku prema Zmaj Jovinoj ulici, odakle ga pred Vladičanskim dvorom dočekuje mirni pogled Jovana Jovanovića, doktora i pesnika (čiji nadimak, nadživljuje i njegovo ime i njegovu ozbiljnu akademsku biografiju). 

Tu, nedaleko, krije se, u žbunju, Jaša Tomić, kao i ona šestorica velikana (s bistama ispred Matice), ali i vitki Jovan Sterija Popović, rableovski lik Pere Dobrinovića, te Laza Kostić i Mihajlo Pupin, sve završno sa o svoj štap oslonjenim (i s knjigom pod miškom) Dositejem Obradovićem (ispred Instituta za hemiju) i onim raspojasanim, boemski raspoloženim bronzanim Đurom Jakšićem, u sred Dunavskog parka (tu odmah pored  dugokosog Branka Radičevića, mladalački raskopčane gvozdene košulje, i one velike glave na postamentu od svih voljenog Mike Antića)…

A stari kralj Petar Oslobodilac i dalje jaše na svom metalnom konju, donoseći slobodu u Novi Sad, Bačku, Srpsko Vojvodstvo i čitavu Srbiju. Nekako izdvojen od svih drugih, on ponovo jaše u večnosti na malom trgu kraj Riblje pijace, prkoseći onim vremenima u kojima su i on i njegov ambiciozni sin bili zabranjivani, sklanjani i pretapani u staro gvožđe, onako cenzurisani i ukleti... Srećom, nova vremena su nam vratila ”kralja oslobodioca”, onog čija se epoha vladanja i danas smatra ”zlatnim dobom” srpskog društva. I lično bih voleo kada bi ovaj otadžbinski spomenik bio više i bolje primećen i, bar ponekad, ukrašen odavno zasluženim vencima cveća i slave. Toliko mu bar dugujemo…

U centru idiličnog Dunavskog parka stoji i svojom belinom nas priziva spomenik Svetom Sergeju Radonješkom, onom koji je svojim autoritetom i blagoslovom stao iza ”ruskog kneza Lazara”, Svetog knjaza Dmitrija Donskog. On nam priziva u sećanje i Andreja Rubljova i Optinu pustinju, i sve one bezbrojne plamičke kupola sa krstom crkvica u sred ogromnih prostranstava ruskih stepa, čitavu Svetu Rusiju i svu njenu neugasivu ljubav prema nama. Ovo je i najznačajniji beli spomenik u centru Novog Sada, koji i materijalom od koga je izrađen isijava onu ”belu ideju” jevanđelske ljubavi i praštanja... 

A kad se krene prema Dunavu nailazimo na opominjući spomenik žrtvama strašne ”Novosadske racije”, kada su pod led bacani i ubijani najznamenitiji Novosađani. Nalik na obeležja posvećena žrtvama nacističkih konc-logora, ovaj el-grekovski uzvišen spomenik kao da lebdi iznad šetališta kojim prolaze mladi i stari građani ovog mučeničkog, izranavljenog grada-heroja. Kao da i nije od metala, već od neke tajanstvene legure od bola i suza, nežno spuštene baš na ovo mesto, na kome se svake godine okupljaju novosadski sveštenici svih religija, zajedno sa predstavnicima grada, pokrajine i republike, da u ćutanju i molitvi svoje misli posvete nezaboravljenim stradalnicima iz Drugog svetskog rata... 

Imamo u Novom Sadu i jedan vedri spomenik, koji nas nostalgično podseća na Janiku Balaža i njegove tamburaše s Petrovaradina. Naravno, Janikino lice je postavljeno da gleda prema onoj tvrđavi s druge strane Dunava, koju je on u pesmi i veselju onoliko proslavio. Spomenik je beo i sija se na suncu, a onaj Nadeždi Petrović nalazi se u večnoj senki, ušuškan i skriven zgradama svud oko zdanja Spomen-zbirke Pavla Beljanskog.

Nedaleko odatle, a na drugoj strani, blizu zgrade negdašnje Banovine, postavljen je i onaj usamljeni spomenik Vasi Stajiću (u gvozdenom kaputu). 

A pred savremenom ”Pupinovom palatom” nalazi se i onaj barokni spomenik (grobnice sa belim lobanjicama) što beleži mesto gde se nekada nalazila jermenska crkva…

I na kraju, ali ne i najmanje važno, pred obnovljenom železničkom stanicom, koja svakog dana dočekuje i ispraća nove vozove (koji doslovno prepoloviše vreme putovanja između Novog Sada i Beograda), nalazi se i prava pravcata lokomotiva iz nekih prošlih vremena, što nas podseća da će se putovati i sutra i prekosutra, i sledećih godina i vekova.

”Ne mora se postojati, ali se mora putovati”, kazuje nam stara, romantična izreka, kojoj je pravo mesto negde baš na kraju ovog mog teksta, napisanog sa ljubavlju i poštovanjem jednog vašeg novog sugrađanina prema svim pomenutim velikanima, svetlim grobovima i besmrtnicima.

Dragoslav Bokan