MOJ NOVI SAD: Muzikom do najviših sfera

I tako postao simbol i ”živi parnjak” onoj muzičkoj školi (sa šarenom fasadom) koja se danas ponosno druži sa takođe novoizgrađenim (odmah kraj nje) baletskim centrom najvećeg grada na severu Srbije. I to nije nimalo slučajno.

Ako znamo da je ovde studirala božanstvena Divna Ljubojević; da ovde svoje svetske turneje planira Slobodan Trkulja (i sa orkestrom uvežbava modernu upotrebu drevnih srpskih i istočno-evropskih instrumenata); da je u staroj Sinagogi stvoren možda i najlepši koncertni prostor koji se uopšte može zamisliti (sa brojnim gostima najrazličitijih muzičkih žanrova)... razumećemo da negde, između redova njegove svakodnevice, postoji i nevidljivi muzički ključ za otvaranje one vazdušaste, umetničke dimenzije postojanja Novog Sada...

I dok su ođekivale fanfare između zgrade Banovine i zvezdanog neba na ovogodišnjem otvaranju ”vladavine Novog Sada Evropom” (kao njene službene kulturne prestonice), i dok su se u ritmovima poznatih melodija svako malo trzale gitarske žice ovdašnjih uličnih svirača, i kad se preostale zidine petrovaradinske tvrđave budu još jednom zvučno opasale najpopularnijim melodijama sa ”Egzita”, i kad zajeca kafanska violina i svečano ođeknu svi sačuvani novosadski koncertni klaviri (koji su preživeli seču nameštaja i ”pijanina” tokom prvih, jezivo hladnih posleratnih zima), kad u proleće počnu da onako skladno i primamljivo teku raznolike početničke kompozicije kroz otvorene prozore muzičkih škola u centru našeg grada, i kad srednjoškolci krenu da zvižde omiljene filmske teme dovikujuće se međusobno, bez ijedne reči… kao sam od sebe se slaže i uspravlja beskrajni mozaik zvukova, pesama i melodija u spontanu antologiju  koja nas oslobađa strahova i briga iz virova naše borbe za preživljavanje, ali nas i uzdiže iz opravdanih strepnji zbog mogućeg (iako, srećom, ne i izvesnog) svetskog rata.

NEUMRLI ISIDOR

Novi Sad se, ne manje, ponosi i svojim muzičkim počecima: pre svih ličnošću Isidora Bajića.

Ovaj stameni momak iz Kule rodom, je, još od gimnazijskih dana, postao vezan za Novi Sad (gde je i preminuo, u 37. godini). Radeći u Velikoj srpskoj pravoslavnoj gimnaziji, on je bio višegodišnji dirigent đačkih horova, ali i guslarskih i tamburaških orkestara, neumorni učitelj pevanja i pojanja, sakupljač narodnih muzičkih umotvorina, nepravedno zaboravljeni autor ”Kneza Ive od Semberije”. Čovek-orkestar u punom smislu tog pojma.

1909. je postao pokretač i direktor prve muzičke (i danas postojeće) škole u Novom Sadu, a ovde je ostavio trag i svojim kompozicijama, isto kao i svojim pedagoškim, umetničkim i intelektualnim radom. Isidor Bajić je postao, možda, i prvi utemeljitelj muzičkog Novog Sada, neopterećenog ”izabranim žanrovima” i tobož ”višim” i ”nižim” oblicima muziciranja.

On bi, da je danas živ, pođednako umeo da čuje i razume balkanski džez Borisa Kovača i muzičke eksperimente braće Vranešević, ”Rani mraz” i ”Garavi sokak”, Ljiljanu Petrović (koja je prva - iz Novog Sada - pošla na Evrovizijsko takmičenje, u ime čitave ”velike Jugoslavije”, 1961. u Kanu) i Svetolika Pašćana, baš kao i Firčija (iz ”Lune” i ”Ekaterine Velike”) i Janiku Rac-Balaža (sa sve njegovim osmočlanim tamburaškim orkestrom)...

Iako ne baš svima čujno, izgleda da postoji neka, rekao bih zavičajna, mistična veza između svih tih, toliko različitih  muzičkih pravaca (i ”krivina”). Kao da su Trg slobode, Dunavski park, Liman Tri, Podbara, Zmaj Jovina, Grbavica, Klisa i Podbara, Njegoševa i Miletićeva ulica, Detelinara, Salajka i Sajmište, Tatarsko brdo i Trandžament, sve tamo do Veterničke rampe, na jednoj, i Sremske Kamenice, na drugoj strani — ostavili svoj nevidljivi, ali zato i te kako ČUJNI žig na ono što su, na svim tim mestima, radili operski pevači i šansonjeri, zadrti pankeri i uglađeni solisti simfonijskog orkestra.

I kao što postoji nesumnjiva veza između Zmaja, Mike Antića, Raše Popova i Pere Zubca, tako se isto paradoksalno slažu i nepomirljivi stavovi (ali — pesnička saglasja) Baneta Krstića i Đoke Balaševića, salašarske i tamburaške varijacije jedne te iste ljubavi prema tom ”podvodnom gradu” (usred Panonskog mora). Ne moraju se ljudi miriti, da bi se njihove pesme uzajamno slagale i potpomagale.

To i jeste čudesna moć muzike, prve od svih umetnosti, jer samo ona vaspitava dušu.

Pa se događalo, neretko, da to vaspitanje uopšte ne utiče na svog barda i pronosioca, dok on, istovremeno, s lakoćom menja svest, ukus i stavove onolikih svojih slušalaca (vernijih ovim namćorima nego oni sami sebi).

Zašto je to tako, sam Bog zna (i oni njegovi anđeli što se nedeljom sastaju i druže svud unaokolo visokih tornjeva novosadskih crkava).

A On je, uverili smo se u to bezbroj puta (i još povrh) moćni velemajstor borbe protiv nestrpljenja, silni nebeski stručnjak kakvog nema — za to da prestanemo da se bespotrebno ”jedimo” kad nam za to vreme nije.

Dragoslav Bokan