Mališanima bez roditelja nedostaju torbe i topla garderoba
školarce iz Dečjeg sela „Dr Milorad Pavlović” iz Sremske Kamenice i novosadskog Svratišta za decu. Iako su i te dve ustanove poprilično snabdevene školskim potrepštinama, nove stvari i donacije nikad nisu naodmet.
– Neke uybenike smo naručili, a neke knjige deca nasleđuju od starijih đaka, dok smo deo sveski dobili preko donacija – kaže portparol Dečjeg sela Nina Vukelić, napominjući da imaju problem što prosvetni radnici ne traže iste izdavače pa od svakog ponaosob moraju da poruče poseban komplet knjiga. – Mi smo, međutim, zainteresovani za svaki vid saradnje te su nam sve donacije dobrodošle. Najvažnija nam je SMS akcija „Promeni svest porukom na 5186”, preko koje ljudi uplaćuju 100 dinara, a mi sav prikupljen novac koristimo isključivo za obrazovanje naših štićenika.
Uprkos svim materijalnim donacijama, deci u Dečjem selu je najznačajnija pažnja i druženje da bi znali da zaista nisu sami. Štaviše, Nina Vukelić apeluje na privrednike da posete Selo, da se upoznaju s decom i stipendiraju neke od njih.
– Nama je važno da dođemo do što više stipendija, a naši štićenici odlučuju da li će da čuvaju taj novac ili da ga troše – kaže sagovornica iz Dečjeg sela.
S druge strane, Svratište za decu se raduje svakakvoj donaciji jer su bilo kakvi uybenici bolji od toga da ih deca nemaju uopšte.
– Za sada imamo dovoljno školskog pribora i uybenika koje su nam građani doneli, ali nam fale školske torbe i odeća za kišno i hladno vreme – navodi koordinatorka Svratišta Daliborka Batrnek Antonić, i poziva sve da svakog dana od 8 do 20.30 sati donesu stvari, knjige, pribor i sve ono što može da pomogne deci u odrastanju. – Dešava se da neki skupe stvari po komšiluku i donesu nam. Sve što dobijemo odgovara kriterijumima i nikad ne dobijamo nešto što je prljavo.
A kad počne škola, okreće se novi list, nastaju nove obaveze, novi dnevni tempo. U Dečjem selu vaspitači imaju ulogu bioloških roditelja, odnosno idu na roditeljske sastanke i vode celokupnu dokumentaciju svoje vaspitne grupe. Ranije su imali i volontere koji su bili zaduženi za pomoć u učenju i izradi domaćih zadataka i, kako Nina Vukelić naglašava, “izvlačili” decu iz popravnih.
– Nama je škola u centru pažnje i posvećujemo puno vremena da motivišemo štićenike da idu u školu bez obzira na to kakve ocene postižu, a i bavimo se edukacijom roditelja kako bi prepoznali zašto je važno da im deca završe makar osnovnu školu – objašnjava Daliborka Batrnek Antonić. – Trudimo se da im izgradimo navike da budu redovni i da ne izostaju iz škole. Vodimo računa ko je u kojoj smeni kada počne škola i ne dozvoljavamo da budu kod nas za vreme časova, osim ako je zimsko vreme, pa im tada progledamo kroz prste da se ne bi napolju smrzavali i prehladili.
Obe ustanove sarađuju sa školama u koje deca idu, ali se ne zasniva sve na tome. Kako su nam rekli u Svratištu, i od toga kakvo je nastavno osoblje u određenoj školi, koliko će pažnje posvetiti deci, zavisi da li će ih motivisati da redovno dolaze na časove. A mališani iz Svratišta, u šali ili ne, ali veoma „entuzijastično” potvrđuju jedva klimanjem glave da jedva čekaju školu i to da bi, ni manje ni više, nego – učili!
L. Radlovački