Krov nad glavom sve promenio

bez struje, vode, puta... Sa suprugom Jasminom, Kaćankom po rođenju, odnedavno je svio gnezdo u Ulici Sime Šolaje. S njima je i sedmoro od osmoro dece.

– Sada mogu da odahnem - od Centra za socijalni rad dobio sam rešenje na dve godine, a posle očekujem da ću kuću dobiti za stalno – veli Dragoljević. – Nije mi bilo lako, invalid sam, nemam stalno zaposlenje, ali se nisam predavao. Sečem drva ručno, testerom i radim i druge poslove. Neću da mi kažu: izrodio decu pa je drugom na teretu!

Priča da je kuću koju je dobio bila ruinirana, a on ju je uredio, od poda do tavanice. Sve sam i uz pomoć komšija.

– Radio sam na Klisi pet godina, ali nisam bio prijavljen. Gazda mi je davao kredit pa sam uz pomoć komšija polako sređivao. Napravio sam i obore. Hranim piliće da mi deca ne budu gladna, a imam i dva bika i tri svinje. To mi je kao dodatni prihod – kaže Zdravko.

U skromnom domaćinstvu supruga Jasmina brine o porodici, najstarija ćerka je već udata i živi u Ledincima, ali su tu druga deca, sinovi i kćeri od dve do 19 godina. S njima je sin od 17 godina, s Daunovim sindromom.

– Nismo ga hteli dati u dom, a mogli smo, te mi brinemo o njemu – priča Jasmina. – Rekla sam sebi: dok sam živa, ja ću ga hraniti. Druga deca su zdrava i otići će nekuda od nas, a on će nam ostati. 

Kako preživljavaju, bračni par Dragoljevići kaže da to samo oni znaju.

– Šta imamo a šta nemamo to niko ne zna. Glavno je da nismo nikom dužni. Kada dobijem socijalnu pomoć i pomoć za bolesno dete, ja kupim šta treba, i tako do sledećeg primanja – kaže Jasmina. – Glavno mi je da imamo kupatilo, veš-mašinu i ostale uređaje na struju.

Osim brige o deci, i Jasmina uspe nešto da uradi pride. Vodi računa o dvorištu i maloj bašti. Jesenas je posejala beli luk, a proletos i grašak. Nema mnogo leja, ali, kaže, bitno je da se nešto ima.

Z. Delić