Kisačani ponosni na amatersku sekciju i punu pozorišnu salu
Kisačko amatersko pozorište u dramskoj sekciji ima 30 do 40 članova, a osim dečje sekcije, postoji i omladinska, iliti sekcija za odrasle. Oni su orijentisani na savremene komade, a godišnje realizuju jednu ili dve nove predstave.
Na proleće glumci idu na Festival za dramsko pisanje „Pišem pišeš“, kada učestvuju u kreativnoj radionici koju organizuju lektori iz Slovačke. Pomenuta radionica traje desetak dana da bi se stvorile nove ideje i dramski tekstovi za naredne predstave, a time se ujedno, kako višegodišnji rukovodilac Kisačkog amaterskog pozorišta Milinka Hrćan kaže, poboljšava već dobra saradnja sa Slovačkom.
– To nije jedini festival na kojem glumci iz našeg amaterskog pozorišta učestvuju i osvajaju nagrade – ponosno ističe naša sagovornica. – Na kraju godine takođe imamo godišnji koncert, kad nastupaju sve sekcije u okviru Kulturnog centra, pa i naši glumci. Pozorišna sekcija sarađuje sa svim kulturnim sekcijama da bismo pokazali Kisačanima šta smo radili i šta smo im pripremili.
Kako saznajemo, uvek se za pomenuti godišnji koncert ulaznice rasprodaju u najkraćem roku, dok deca žele da rade, da vežbaju i da se igraju jer im to ujedno predstavlja i uživanje. Kisačani se ponose konstantno napunjenom pozorišnom salom, a Milinka Hrćan smatra da na to utiče tradicija, stariji glumci, kao i Zuzana Kardeljis.
Svaka predstava je pomera granice
Kisačanka Milinka Hrćan odmalena je aktivna u pozorištu, zahvaljujući čemu je odlazla na seminare u vezi s pozorištem i lutkarstvom, kada je saznala za Dramsku i lutkarsku akademiju umetnosti u Bratislavi, koju nakon nekoliko godina i završava. Svojim znanjem, stručnošću i idejama neprestano osvežava repertoar, a poslednjih nekoliko godina i kao rukovodilac Kisačkog amaterskog pozorišta. Kako ističe, na studijama je naučila mnogo, a sve to je vremenom počela da primenjuje i u Kisaču. Time je želela da upravo njeni meštani shvate da može drugačije i bolje, u šta su se i sami uverili, i redovno nastavili da prisustvuju svim predstavama.
– Svaka predstava je pomeranje sopstvenih granica, uvek se nađemo u nekoj situaciji u kojoj nismo bili, a ja i volim taj neki istraživački rad, kako u pozorištu, tako i na sebi. Volim da se trudimo da napredujemo i da ne ostane sve na tom amaterskom nivou – navodi ona.
– Predstave su na slovačkom jeziku i tako se čuva identitet – zaključila je naša sagovornica. – Ljudi su oduvek dolazili da pogledaju predstavu. Postoji podatak da su onih davnih godina između dva svetska rata i pre Prvog pojedinci platili i više za kartu samo da bi naše pozorište opstalo. Ljudi su voljni da dolaze, a mi i sada napunimo salu kad god imamo neku predstavu ili gostovanje. Meštani su navikli da dolaze u pozorište i prosto znaju da će dobiti nešto zauzvrat i da to neće biti izgubljeno vreme nego da će im biti pružen umetnički doživljaj, kao i katarza, koja je suština pozorišta i koja od samog početka do dan-danas nije izgubila taj svoj smisao.
Foto: Dnevnik
