Kisač, mirno selo vrednih domaćina
KISAČ: U Kisaču je dovoljno da provedete samo pola sata i da se uverite u to da u ovom selu, nastanjenom pretežno slovačkim življem, vlada mir i spokoj.
Zluradi će vam reći da je to zbog toga što poslednjih godina cele porodice odlaze u Slovačku, ali nije to prvenstveno iz razloga što „matica zove”, nego su razlozi ekonomske prirode, dakle isti oni koji mnoge, naročito mlade ljude, širom Srbije, primoravaju da se „trbuhom za kruhom”, otisnu u druge krajeve.
Travnjaci pred kućama su uredno podšišani, a stabla okrečena. Oni koji to još nisu uradili, trude se od ranog jutra da završe poslove jer bliži se Uskrs, a takav praznik valja u redu dočekati.
Jedan od onih koje smo zatekli da vredno pred svojom kućom uređuje okolinu je i Jan Ožvat. Nekada je držao servis za japanska vozila, ali odnedavno se opredelio za to da u Novom Sadu otvori prodavnicu rezervnih delova.
“Ta mirnoća o kojoj govorite slika je i prilika današnjeg Kisača, mesta koje polako pada u zaborav. Bar sedamdeset procenata ovdašnjeg stanovništva upućeno je ka Novom Sadu. Nekada smo imali dve banke, a sada je tu samo pošta. Porodice odlaze za boljom zaradom, sve je više onih sa samo jednim detetom. Ja ih imam četvoro, ali odavno su prošla vremena kada je u školi bilo po tri odeljenja na slovačkom jeziku s po tridesetoro učenika”, kaže, ne skrivajući setu, Jan, koji razonodu, kao bivši fudbaler „Tatre”, pronalazi u druženju s ostalim veteranima na obližnjem igralištu lokalnog kluba.
Kisačani s kojima smo razgovarali slažu se da su najpoznatija sportska imena iz njihovog sela fudbaler Milan Stepanov i njegova majka rukometašica Ana Piksijades.
Posetili smo i Osnovnu školu „Ljudovit Štur”. Školsko dvorište je prepuno uredno parkiranih bicikla, najčešćeg prevoznog sredstva u tom selu. Ljubazno nas je, u odsustvu direktorke Ane Vozar koja je u društvu nekolicine kolega bila na stručnom seminaru u Slovačkoj, primio sekretar škole Rade Kovačević.
“Imamo dovoljno prostora, lepu školu, ali nedostaju nam elektronska učila jer su kompjuteri u današnje vreme jednostavno neophodni u izvođenju nastave. Muku mučimo i s nastavničkim kadrom, pošto nije lako naći kvalitetan kadar na slovačkom jeziku, ali se dovijamo. Pomaže nam Matica slovačka, koja početkom svake školske godine donira po školsku torbu prvacima koji nastavu pohađaju na slovačkom jeziku“, kaže Kovačević.
Iz obližnjeg vrtića čuje se cika i graja. Mališani pod budnim okom svojih vaspitačica jurcaju po dvorištu. Nedaleko od njih primećujemo čoveka koji farba drvenu ogradu. Reč je o radniku „Radosnog detinjstva” Jovanu Srnki, koji je zadužen za održavanje.
Nismo sreli stariju osobu koja nam se nije ljubazno javila. Maniri prohujalih vremena i te kako se osećaju u Kisaču. Uoči povratka, odlučili smo da popijemo kafu u lokalu tik pored igrališta „Tatre”. Ponuda točenog „kozela”, svetlog i tamnog, naterala je deo ekipe da se predomisli, pa čak i kada nam je ljubazna konobarica Kristina Hrćan, inače studentkinja psihologije, rekla da čuveno pivo „ne stiže direktno iz Slovačke”.
S. Savić
Foto: S. Šušnjević