Kaćki slikar Dušan Kondić talenat pretvorio u ozbiljnu umetnost

Zato bi bilo dobro upoznati rad kaćkog slikara Dušana Kondića, koji decenijama stvara umetnička dela inspirišući se svojim zavičajem, kao i vojvođanskim predelima.

Njegov talenat prepoznat je u ranom detinjstvu, odnosno u prvom razredu osnovne škole, kada se preselio iz svog rodnog mesta Podovi kod Sanskog Mosta u banatsko selo Novi Kozarci. Još tada je voleo da crta na zadnjem papiru sveske, pa su školski drugovi vrlo dobro znali kome da se obrate kada im je bila potrebna pomoć na časovima likovnog. Iako mu je prve smernice davao čuveni slikar Zdravko Mandić i tako ga naučio kako treba da uradi perspektivu, on tih godina nije smatrao da je slikarstvo nešto ozbiljno, već je želeo da bude pesnik.

- Napisao sam pesmu “Oči moje majke”, koju sam recitovao u seoskom domu na proslavi 8. marta - priseća se naš sagovornik. - Bilo mi je simpatično, jer u tom trenutku nisam bio kod majke koja je ostala u zavičaju, pa sam pesmu sastavio po sećanju. Posle su mi rekli da to ništa ne valja i da se ne rimuje, pa sam tada izgubio hrabrost da recitujem.

Služeći vojni rok ponovo je iskazao svoju sposobnost i vraćao se starom zanatu, te je tako nastalo prvo njegovo umetničko delo koje je nadahnuto Tolstojevim romanom “Rat i mir”.

- Na toj slici predstavio sam svašta, ratne događaje, ljude i stradanja - ističe Kondić. - To se svidelo mom komandiru čete i onda me  je aktivirao da kreiram zidne novine. Najviše sam stvarao za sebe, ali i za ostale, jer su mi uglavnom tražili da slikam portrete žena ili dece.

Nakon što je otišao iz vojske, kupio je potreban pribor za slikanje i nastavio da se bavi svojim hobijem. Kako je kaćki slikar završio mašinsku školu, nije imao puno znanja o tehnici, vrstama boja i materijalima. Upoznavši se sa ljudima koji su u međuvremenu postali akademski slikari, tada je naučio više, čitao je knjige i časopise, te se i na taj način usavršavao.

- Probao sam razne tehnike, ali sada slikam samo uljanim bojama - kaže Kondić. - Meni, pa i ostalima, one najviše odgovaraju jer se sporo suše pa onda mogu lakše da nastavim. To je dokazano najbolja tehnika jer stotinama godina slike nisu propale. Sada mnogi koriste i akrilne boje, ali to je tek novo. Pitanje je šta će biti s tim slikama za, recimo, 200 godina.

U početku se dosta dobro snalazio, pa je posle povratka sa posla uspevao da slika više sati tokom dana, ali rad u firmi i kasnije pokretanje privatnog biznisa uticali su na kaćkog umetnika da privremeno prestane da se bavi slikarstvom. Nakon odlaska u penziju, on se maksimalno posvećuje svojoj umetnosti, a najčešće to čini u ranim jutarnjim časovima.

- Ujutru sam najaktivniji što se tiče svih poslova i smatram da je to najdelotvorniji deo dana za sve ljude - otkriva Kondić. - Slikanje je za mene zahvalno jer se može, pored toga, razmišljati i o nečemu drugom. Ako sam ranije skicirao sliku, ja je posle samo doterujem. Obično ne slikam u poslepodnevnim časovima, ali kada je reč o nekoj ozbiljnijoj slici, onda se potrudim da slikam i uveče.

Život slikara u našoj zemlji je uglavnom težak, a svi koji planiraju ovim hobijem da se bave zbog novca, ne idu u dobrom smeru. Prema rečima kaćkog slikara, ne cene svi likovnu umetnost, jer mnogi doživljavaju umetnička dela na platnu samo kao dekorativni predmet.

- Slika je, ipak, umetničko delo koje treba nešto da pokaže, a onaj koji je posmatra mora nešto da vidi i oseti - naglašava Kondić. - Naročito volim pejzaže jer oni beleže jedan deo prirode koji je dočaran u jedinstvenom trenutku. Dogodine taj predeo ne izgleda tako, jer je na tom mestu niklo neko drvo, grana je skraćena ili je tok reke promenjen.

Naš sagovornik kaže da ne praktikuje slikanje pejzaža uživo, već kao većina umetnika, fotografiše momenat u prirodi koji mu se dopadne, a u svom kompjuteru čuva prizore koje će u jednom trenutku preneti na platno. On tvrdi da je u prošlosti imao poteškoća tokom slikanja, naročito kod portreta, jer je prilikom stvaranja svaki detalj važan, pa tako naglašava da je na ovoj vrsti slike najvažnije da se dobro urade oči i usne.

U svojoj kolekciji trenutno ima više od 40 slika, a da ih nije prodavao i poklanjao broj bi bio znatno veći. Osim pejzaža, Kondić voli na platnu da predstavi neku istorijsku temu ili događaj iz detinjstva. Tako su mu najdraža dela “Moj odlazak iz rodnog kraja”, kao i “Svetac u kući mojih roditelja”, na kojoj je predstavio roditelje kako sede u kući i dočekuju slavu, a Sveti Nikola je već iza njih, prisutan u prostoriji. Na stolu je sve što treba da bude pripremljeno, vino, koljivo, sveća, dok je enterijer autentičan pa su prikazani sećija, šporet “smederevac”, sanduk za garderobu, polica i šivaća mašina.

- Dok slikam, trudim se da unesem svaki detalj koliko god mogu – ističe Kondić. – To bih preporučio i mlađim umetnicima, jer slika mora da bude živa i da ispriča neku priču, poput romana ili pesme. Ako žele ozbiljno da se posvete ovom zanatu, trebalo bi stalno da slikaju i da su zaljubljeni u ono što rade. 

A.Čegar