Hana Gusić: Multitalenat upakovan u trinaest leta

Da nada za boljim sutra ipak postoji, dokazuju deca različitih uzrasta koja su na svet počela da gledaju drugačijim očima od generacijske strukture kojoj danas pripadaju, ističući se svojim rezultatima. Naš grad je sinonim za mladost, kreativnost, inovativnost i razvoj savremenih mogućnosti, čemu doprinose mlade nade, kao inicijatori pozitivnih promena.

U potrazi za mladim talentima koji imaju potencijal da svet menjaju nabolje, ističući se u nekim određenim segmentima u poređenju s vršnjacima, reporeteri „Dnevnika” su, tokom posete OŠ „Svetozar Marković Toza” imali priliku da upoznaju trinaestogodišnju Hanu Gusić, učenicu sedmog razreda. Kako kaže i njena mama, Jelena Gusić, odmalena se isticala, a svojom „hiperaktivnošću” podsticala na snagu i izdržljivost koja ne izostaje ni danas.

– Primetili smo da ima sluha, a pošto je imala viška energije, s tri godine smo je upisali u muzičku školicu za najmlađe „Melodijum” – kaže mama Jelena. – Mnogo joj se dopalo te je s pet godina počela da peva u dečjem horu „Čarobna frula”, da bi s osam upisala Muzičku školu „Isidor Bajić”. Momenat kada sam zaista shvatila da je ona drugačija i umetnički nastrojena ličnost, bio je kada je krenula u prvi razred.

Kako je rekla Hana Gusić, u školi je skroz odlična, i to od prvog razreda do danas, a najviše je interesuju engleski i istorija. Od petog razreda krenula je na školska takmičenja, na kojima je bila uspešna.

U petom i šestom razredu to su bili srpski i matematika, kada je stizala do opštinskih ili okružnih nivoa. Sada, kada je sedmi razred, išla je na takmičenje iz srpskog, plasirajući se ponovo na opštinsko takmičenje. Pošto na nivou škola nema takmičenja iz engleskog jezika, nastavnica iz osnovne škole je pozvala nju i njenog najboljeg druga da idu na „Hipo” međunarodno takmičenje iz engleskog jezika.

– Upravo je održan prvi krug takmičenja i, koliko sam uspela da proverim, mislim da imam velike šanse da se plasiram dalje – kaže ushićeno ta trinaestogodišnjakinja.

Kako se priseća, tada je od jedne mame iz odeljenja saznala da je u školi izbila svađa između nekoliko devojčica i da cela škola bruji o tome. Misleći da će joj Hana reći o čemu se radi, ćutke je posmatrala kada je došla kući, iščekujući taj trenutak. Međutim, posle nekog vremena, „prelomila” je i pitala da li zna o čemu se radi, ali umesto očekivanog odgovora, usledilo je prijatno iznenađenje: „Mama, ne znam ništa o tome, ali je zalazak sunca predivan iz naše učionice.”

– Tada sam znala da prosto ima drugačiji pogled na svet oko sebe i da će se vremenom, kako raste, okrenuti nekoj umetnosti – priča Jelena Gusić. – Osim hora, dok nije krenula u školu, zainteresovala se za gimnastiku, što je i trenirala neko vreme u Sokolskom domu. Tokom odrastanja smo pratili njene mogućnosti i osluškivali njene želje, te smo, u skladu s mogućnostima, neke i pretvarali u dela. Tako je uporedo išla i na kurseve plivanja i klizanja. Kada je krenula u prvi razred, prekinula je neke aktivnosti, dok se, sa druge strane, aktivirala na drugim poljima. Sve u svemu, s takvim potencijalom nikada vam nije dosadno.

Po Haninim rečima, sa šest godina se zainteresovala za glumu i znala je da postoje časovi u Srpskom narodnom pozorištu jer joj je mama tamo radila. Pitala je da li može da ode na jedan čas i kada je otišla, znala je da je to ono što želi. Od tada je prošlo već sedam godina i nijednom se nije pokajala što je donela tu odluku.

– Sada sam u Teatru mladih „Mišolovka”, kod učitelja Ibra Sakića i Jelene Zdravković, a najviše mi se sviđa to što nas uče ne samo kako da glumimo već i da razvijamo neke druge pozitivne osobine – kaže Hana Gusić. – Pošto je ceo koncept časova osmišljen tako da sami smišljamo vežbe i tekst, na neki način nas „teraju” da razmišljamo, podstičući nas da budemo kreativni i sposobni da razvijamo zdravu komunikaciju. Osim toga, pošto radimo timski, jedni drugima pomažemo i na taj način razvijamo osećaj empatije i druge slične osobine.

Kako kaže naša mlada sagovornica, svake godine u maju imaju javni čas i tada publici izvedu delo koje su tokom godine vežbali i spremali. Pošto nisu profesionalni glumci, to što rade ne vole da nazivaju predstavom, već javnim časom. Do sada je učestvovala na četiri takva časa, a na nju je najveći utisak ostavila izvedba pet grčkih mitova.

– Kroz pripremu teme dosta toga sam naučila o grčkoj mitologiji i ceo proces, uz kostimiranje, bio je veoma zabavan, ali i zahtevan – kaže Hana. – Na trećem javnom času smo predstavili delo Vilijama Šekspira „San letnje noći”, i to je bilo prvo delo izvedeno u celini, a ne u delovima pa je možda to bilo najteže do sada jer smo nekako morali da se povežemo s vremenom u kojem su ljudi tada živeli. Poslednji čas smo posvetili takođe pomenutom delu, ali smo potpuno obrnuli priču i napravili drugačiju verziju, odnosno radnju smo prebacili u današnje vreme. Tako smo, na primer, vile koje se pojavljuju u staroj verziji, zamenili radnicama iz šoping centra i bilo je zaista zabavno i odlično prihvaćeno od publike. Ove godine pripremamo „Ženske razgovore”.

Osim u glumi, Hana se odlično pokazala i u sportu. Sa sedam

godina počela je da trenira džez-balet kod Anđele Pavkov Avramović u Dens studiju „Stejdž” i, kako kaže, ispostavilo se da joj to odlično ide te je i dalje u tome. Prošle godine su išli na Evropsko takmičenje u Zagreb i osvojili su treće mesto. U oktobru su učestvovali i na takmičenju u Milanu, plasirajući se na treće mesto, što je za nju veliki uspeh. U međuvremenu je, s osam godina upisala i Muzičku školu „Isidor Bajić” jer je tu muzičku notu povukla na majku, koja, inače, svira hornu u orkestru Opere Srpskog narodnog pozorišta i u Beogradskoj filharmoniji.

– Opredelila sam se za klavir jer sam odmalena „živela” s njim u kući, obožavala sam da lupam po tipkama, stvarajući neku svoju muziku – priča Hana. – U klasi sam kod prof. Slobodanke Stević, a prošle godine sam prvi put izašla na takmičenje na Festival „Isidor Bajić”. Osvojila sam 98 bodova od mogućih 100, te sam dobila prvu nagradu i zauzela treće mesto. To mi je dalo vetar u leđa da se potrudim još više i u bližoj budućnosti ostvarim još bolji uspeh. 

Po njenim rečima, ništa nije teško i naporno, ako se na vreme i dobro organizujete. Pa, iako ide u sedmi razred, a pri tom je svih godina bila skroz odličan đak, trenira džez-balet, ide u Muzičku školu i na glumu, ima i previše slobodnog vremena te je obaveze ne sprečavaju da izađe u šetnju s prijateljima, druži se i živi život prosečnog vršnjaka.        

I. Mikloši