(FOTO, VIDEO) „DNEVNIK” U SMENI SA VOZAČIMA JAVNOG GRADSKOG SAOBRAĆAJNOG PREDUZEĆA „NOVI SAD” Oni su ČUVARI ŽIVOTA, bezbednost im je na prvom mestu

Tek s prvim znacima zore, koja je munjevitom brzinom, poput cunamija, osvajala novosadsko nebo, bulevarima špartaju autobusi Javnog gradskog saobraćajnog preduzeća „Novi Sad”, koji iz autobaze idu ka početnim stanicama, odakle kreću na predodređene (pri)gradske linije.

Otkucava 5 časova, a na Futoškom putu 46 pristižu vozači, među kojima je i Dragan Magdić, s kojim nas čeka prva vožnja na liniji 54B, od Grmečke ulice u Futogu pa do glavne autobuske stanice u Novom Sadu.

Ulazimo u autobus broja 1.000, koji Dragan svakog dana zadužuje, i dok namešta sedište, volan, displej, klimu, popunjava putni nalog sa početnom kilometražom i satnicom, mi pratimo svaki njegov korak, iliti pokret, koji uslovljava polazak najpre ka Futogu u 5.55 sati.

– Uglavnom radim prvu smenu, tako mi najviše prija i odgovara – veli nam Dragan, koji u JGSP-u radi od 2000. godine, dok se vozamo do početne stanice u Grmečkoj, sa koje krećemo u 6.10 časova. – Velika je razlika kako je Novi Sad izgledao kad sam počinjao, a kakav je sad. Bilo je manje saobraćaja i gužve, a danas je grad mnogo naseljen, toliko ima putnika da su nam autobusi maksimalno popunjeni. Kao što kažete, potrebni su strpljenje, živci i koncentracija, jer su bezbednost putnika i svih učesnika u saobraćaju na prvom mestu.

JGSP „Novi Sad” trenutno broji 208 autobusa i 1.292 zaposlene osobe, od kojih su u saobraćajnom sektoru 663, među kojima je šest žena. Kako su nam rekli iz ovog preduzeća, plan je da u tekućoj godini kupe 15 novih autobusa na CNG pogon.

– Gradski prevoznik na dnevnom nivou ima preko 4.000 polazaka i preveze oko 300.000 putnika – podelili su s nama impozantne podatke iz JGSP-a, dodajući da je mesečne karte u martu uplatilo oko 28.000 građana, dok godišnje karte za razne kategorije ima više od 50.000 korisnika. – Što se tiče e-novčanika za plaćanje pojedinačnih karata, izuzetno smo zadovoljni brzinom kojom su ga korisnici prihvatili. Na jučerašnji dan imali smo gotovo 21.000 korisnika e-novčanika.

Premda po saobraćajnim propisima autobusi uvek imaju pravo prvenstva, u praksi je situacija, najčešće, potpuno drugačija.

– Sve to lepo zvuči kako bi trebalo sve da izgleda, ali ima dosta bahatosti u saobraćaju, pa se snalazimo koliko možemo. Da kucnem u drvo, nikad nisam imao nikakav incident. Ali sve to otežava naš posao i čini da bude naporniji nego što mora – kaže naš sagovornik, dok se pedesetčetvorka na svakoj stanici u Futogu puni, a tek po ulasku u Novi Sad polako prazni.

Još uvek je rano, pa putnici mahom dremaju naslonjeni na prozore ili tiho međusobno razgovaraju, dok polako stižemo na glavnu stanicu s koje, nakon svega dva-tri minuta pauze, krećemo ka Paragovu, kad Dragan ponovo menja displej, ovoga puta na broj 72A. Bulevar oslobođenja se razbuđuje, ispunjen sve većim brojem kola, ali i autobusa iz kojih se vozači mahanjem javljaju svojim kolegama, a svaka stanica broji sve više sugrađana koji su krenuli na posao, u školu, kod lekara...

– Ima svakakvih putnika, dobrih i finih, ali i nezgodnih... Nisam imao nekih neprijatnosti, osim kad se omladina opusti, malo više popije, pa galame i viču, bude bučno, ali sve je to sastavni deo ovog posla. Najlepše je kad neko uđe s osmehom i kaže „dobro jutro”, što je najosnovnije, a retko se dešava – priča Dragan, dodajući da ponekad takve fine putnike voli da nagradi besplatnom vožnjom.

Verovali ili ne, ali prvi deo smene, koji je podrazumevao vožnju od Futoga do grada, pa do Paragova i nazad, i onda do Bocki i ponovo do Novog Sada, trajao je tri i po sata, ali prošao je za tren oka! Nakon polučasovne pauze, Dragana čekaju još dve linije – 43 za Stepanovićevo, pa 42 za Kisač – što znači da će po završetku smene, oko 13.40 sati, razdužiti autobus sa pređenih oko 150 kilometara.

A mi odlazimo do centra, gde nas čeka Ljubiša Bajčeta, koji preuzima autobus na liniji 6, odnosno Podbara-Adice i s kojim ćemo se voziti prvi deo njegove, a ostatak naše smene.

– Ja vozim isključivo gradske linije, a na svakih pet dana se smenjujemo. Na neki način, sve su slične, a najteže je odraditi ih kad su velike gužve u gradu. Recimo, šestica je postala poprilično opterećena i što se tiče putnika i saobraćaja. Adice i Podbara su se dosta izgradili, ima mnogo novih stanovnika i teže je raditi na toj liniji. Nekad se desi da na okretnicama nemamo ni minut pauze. Ali nije mi dosadno i gledam da budem pozitivan, vožnja me opušta i trudim se da ne prihvatam ono što je negativno – veli nasmejani Ljubiša, dok izbegava sve potencijalne incidente koji mogu da se dese i to isključivo usled nepažnje i nemarnosti drugih učesnika u saobraćaju.

I dok se trudimo da minimalno ometamo našeg sagovornika, čim se nešto novo desi – kako na putu tako i u busu – ne možemo a da ne „prebacimo” koju i prokomentarišemo šta smo videli il’ čuli. Tako su najsimpatičniji momenti bili kada su se osnovci, gladni i umorni, vraćali iz škole, te jedva čekali da dođu kući i jedu mamine kiflice „najbolje na svetu” ili u neverici slušali drugare iz drugih razreda i škola koliko su lekcija imali da nauče toga dana! A o čemu god da putnici čavrljaju, s kim god da se dopisuju ili zagledani kroz prozor slušaju muziku s telefona, malo ko je svestan da su u tom trenutku čuvari njihovih života upravo ljudi u prednjem delu busa, za volanom.

– Ima putnika koji to razumeju, a ima i onih koje to ne dotiče. Zato nam dosta i znači kad se neko javi i s osmehom uđe u autobus, lepo se osećamo, a ne kad nam uđu namrgođeni pa ni ne znaš šta ti misle – kaže Ljubiša, koji na liniji 6 pređe stotinak kilometara i u smeni do 17.20 časova ima pet polazaka s Adica i isto toliko sa Podbare.

U grad „silazimo” više od sata nakon podneva i zatičemo ga ugrejanog, bučnog i užurbanog, ni nalik onom iz kakvog smo ušli u nama nesvakidašnju, a vozačima JGSP-a uobičajenu smenu. I baš zato što vam putnici ne govore (dovoljno) često, dragi vozači – hvala vam na službi i bezbednoj vožnji!

L. Radlovački