(FOTO, VIDEO) „DNEVNIK” U SMENI SA RADNICIMA JKP „GRADSKO ZELENILO” S osmehom se ide na posao, ali i vraća kući

A za 380 zaposlenih radnika u ovom preduzeću sve pomenute cifre se čine još većim, naročito ako se uzme u obzir da 365 dana u godini i te kako ima posla. Zato je ekipa „Dnevnika” priskočila u pomoć ne bi li bar malo olakšala taj dan „viška” koji ovu godinu čini prestupnom.

Radno vreme počinje u 7 sati (leti u 6), svi terenski radnici se okupljaju u zajedničkoj prostoriji u centrali preduzeća (Mladena Leskovca 1) i zajedno sa svojim rukovodiocima dogovaraju kakav ih dan čeka. Navlačimo zeleni prsluk „Gradsog zelenila”, gumirane šarene cvetne rukavice i spremni smo za zadatke. Brojne ekipe raštrkane su po rasadniku, pa jedni dan počinju s utovarivanjem sadnog materijala koji treba premestiti iliti presaditi na drugu lokaciju, drugi sa čuvenim „sadišom” kopaju rupe za drveće koje će biti doneto iz starog rasadnika, treći se druže sa sadnicama koje su prošle godine kalemljene, četvrti mehanizacijom prave kompost...

– Svaki dan na poslu nam je drugačiji, a trenutno smo zaduženi za pripremu sadnica za kalemljenje – priča nam Dijana Marković koja u „Zelenilu” radi 29 godina, otkako je izbegla iz Bosne i preko studentske zadruge dobila posao u ovom preduzeću. – Mi radimo na proizvodnji sadnog materijala drveća i šiblja. Posao je uzbudljiv, interesantan, jer svaku biljku gledamo od semena, isto kao i dete, od bepčeta pa dok ne naraste. Plevimo, kopamo, orezujemo, stalno klečimo ili smo sagnuti, ali kad posle prođemo kroz grad i vidimo da je sve to naših ruku delo, onda je lep osećaj!

Zajedno sa Dijanom na zadatku je bio i Janoš Šoš, ne krijući da mu je najbolji dan na poslu kada pravi topijare, odnosno kada od tuja pravi različite oblike.

– Posle 23 godine rada, nema grešaka! Najbolje je kad šišam ručnim makazama, to je umetnost – ponosan je Janoš.

Idemo dalje do „odeljka” na kom se nalazi biootpad od kog se dalje pravi organsko đubrivo, ali i malč. U blizini i „sadiša” uveliko radi punom parom, te kopa rupe u koje će kasnije biti ušuškana odrasla stabla celtisa, odnosno koprivića, srodnika najdugovečnijeg miljenika Novosađana, inače srušenog tokom letošnje superćelijske oluje.

I u plasteniku se desetak žena druži sa „bebama” koprivića, sadnicama starim oko godinu i po dana, direktnim potomcima pomenutog dase iz centra, kao i sa hostom, presađujući ih u manje saksije iz kojih će jednog dana krenuti u dalji život...

– Najviše volimo da radimo uskostručne poslove, odnosno da sadimo i orezujemo – veli nam Olga Zečak, dajući nam uputstva kako da četiri koprivića pravilno presadimo u saksiju. – Kopanje i plevljenje nam je najteži deo posla, ali je uglavnom sve interesantno, zato sam 23 godine u „Zelenilu”. Ali i jako je važno imati dobru ekipu da bi se opstalo.

Zaista, nekad uz muziku a najčešće uz ćućurućanje i smejanje, i osam sati smene prođe dok si reko „keks”. Ili „drvo”!

– Mi smo pčelice radilice, samo radimo, radimo, radimo – dodaje inženjer poljoprivrede Jelena Škrbić, inače zadužena za proizvodnju cveća. – Moj tim je dobro obučen jer je prethodna inženjerka uradila odličan posao, svi znaju šta i kako treba da se radi. Naš posao je da po isporuci cveća u naš rasadnik dalje ga prebacujemo u saksije, zalivamo, negujemo, prihranjujemo, a onda na terenu sadimo u kandelabre, cvetne valjke, na zelene zidove...

Mic po mic, došlo je i vreme za pauzu kada gorepomenuta zajednička prostorija zamiriše na pržena jaja i šunku, nakon čega nam, teška srca i punog stomaka, sledi obilazak terena, odnosno novosadskih ulica na kojima jedni kose travu na Bulevaru Mihajla Pupina, drugi kopaju rupe za sadnice lipe, treći orezuju ruže, četvrti zalivaju sadnice na Bulevaru oslobođenja, peti seju travu, šesti sakupljaju suvo lišće na Limanu 4...

– Ovaj posao me je oduvek privlačio jer volim da radim napolju i volim biljke – priča nam Sofija Grba, pokazujući nam kako se pravilno orezuju ruže posađene kod mosta „Duga”. – Ovaj posao mora da se voli da bi se u njemu uživalo, a naravno da je važno i s kim radite, da postoji razumevanje i dogovor, kao i kod kuće. Jako je bitna sloga, pa onda i sve ostalo.

I dok sagnuta čupa korov oko ruža koje potom orezuje, Sofija nam priča kako na nju i njene kolege sugrađani različito reaguju.

– Još uvek ima više dobronamernih ljudi koji pozitivno gledaju na naš posao, ali bude tu svašta, sto ljudi, sto ćudi – veli naša sagovornica kojoj, očito, malo šta može da skine osmeh s lica.

Slično je i sa Đorđem Dangubićem (koji, doduše, u životu najmanje dangubi) s kojim smo se družili na kraju Rumenačkog puta, gde mu je zaduženje bilo da sa kolegama pripremi zemlju i poseje travu. Kako kaže, nije retkost naići na nesavesne ljude koji namerno dođu i lome sadnice, kolima gaze po tek posejanoj travi i slično.

– I onda kao da ništa nismo uradili – tvrdi Đorđe koji je, kako u šali kaže, trebalo da se preziva Radić. – Ja sam dete sa sela, nisam naučio da sedim i ne radim. Ali, da, dolazim na posao i odlazim kući s osmehom. Družimo se ovde, brzo vreme prođe kroz priču, malo odmaraš, malo radiš, ima i kad treba zapeti...

L. Radlovački