Etno-kuća kisačkih Slovaka čuvar uspomena i istorije
Razboj i česalo za vunu, pračka za pranje veša i piglejz za peglanje na ugalj, mikser za maslac i mažiar za mlevenje maka – samo su neki od rekvizita, odnosno posuđa i oruđa koji su se nekada koristili, a koji se danas mogu pronaći u plavoj trosobnoj Etno-kući u Kisaču, u Masarikovoj ulici 132.
Sama kuća je stara više od stotinu godina i kupili su je Nemci dok je još bila pod trskom, a ne pod crepom. Čak i na glavnoj gredi stoji urezan datum kad i ko je kuću izgradio, ali sadašnji vlasnici ne mogu da pronađu taj „pečat”.
– Imamo i šetačku – to je hodalica za bebe, a obruč je veoma uzak jer su nekadašnje bebe bile baš sitne – priča suvlasnica Etno-kuće Jasna Leginj, objašnjavajući da se neko posuđe i danas može koristiti, ali da je najviše oduševljava nameštaj koji je „pravljen da traje”. – Što je to dobro napravljeno! Ja koristim orman koji ima 60 godina, to je pravo drvo, kad staviš odeću u njega, ona miriši nedeljama. Iskreno, mogla bih da zamislim sebe da živim u toj kući.
Što i nije daleko od istine, budući da su pod tim krovom živeli Jasnini baba i deda, a i sama je dosta vremena provodila u tim prostorijama. Kako kaže, idealno je leti biti u kući jer je od naboja i izolacija je fantastična, ali zimi nije baš zahvalna.
– Živimo u modernom, ali se trudimo da sačuvamo i tradicionalno – navodi naša sagovornica. – To je naš projekat koji smo počeli 2012. godine kada je deda preminuo. Krenuli smo da sređujemo jer, da smo ostavili, propalo bi. U prvoj sobi je bio sav nameštaj, na tim krevetima su spavali moji stari roditelji, odnosno baba i deda, i kako se sećam, oduvek je to tamo. Deda nikad nije dao da se stvari diraju.
Najviše gostiju imaju od proleća do jeseni. Kako Jasna Leginj kaže, dolaze im posetioci iz celog sveta, ali najviše iz Slovačke, Mađarske i Srbije. Doduše, na vrata im je pokucao i jedan Japanac, koji se oduševio kućom, a naročito veličinom placa jer je navikao da su prostori za život mnogo manji.
– Sve zavisi od osobe. Ima mladih kojima se sve to sviđa, koji žele da nauče i osete sve. Deca iz Slovačke su nam bila i bila su oduševljena ali su htela što pre da odu. Stariji su oduševljeni jer neko radi na tome da se te stvari sačuvaju. Neki, čak, komentarišu da su se igrali s nekim predmetima koje vide kod nas, a mlađe najviše zanima gde je tu TV – priča naša sagovornica.
U kisačku Etno-kuću svi su dobrodošli, ali je poželjno da se zainteresovani najave bar dan ranije da bi Jasna i njena mama pripremile tradicionalne slovačke kolače. Takođe, funkcionišu na osnovu dobrovoljnih priloga koje posetioci ostave ako žele, a za sada je jedina opcija poseta objektu bez mogućnosti da se tu i prespava.
Od prošle godine u Etno-kući se organizuju i radionice za decu. Mališani prave haljine i kućice za lutke.
– Važno je da sve to radimo zbog identiteta, da ne zaboravimo odakle smo došli, da se ne izgubimo u moru tehnologije, da ne zaboravimo svoje korene – kaže Jasna Leginj. – Etno-kuća služi da pokažemo kako su naši preci živeli kad nije bilo televizije, kompjutera, centralnog grejanja...
L. Radlovački
