DUŠAN LONČAR, PESNIK SA DVA ZAVIČAJA Stihom se vraća Liki i vojvođanskim pejzažima

Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, gimnaziju je pohađao u Somboru, a završio u Odžacima, a na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je sociologiju. Objavio je tri zbirke poezije i tri knjige aforizama, stručne radove u časopisu „Savremenost”, zborniku „Preduzetništvo i sociologija”, a u listu „Bački Brestovac” više novinskih i literarnih priloga. Živi u Novom Sadu.

Odrastao je u „švapskoj kući”, koja se nalazila nadomak jedinstvenog kupališta. Čistu jamuru, klizavog, glinenog dna, „stepenastog od ranijih iskopa” opevao je u pesmi „Jamura na ciglani” (zbirka „Istinite pesme”), nazivajući je žutim jezerom, u kom je kao dete naučio da pliva. Taj „zemljani bazen”, kas konja vranih, zelene, plodne krošnje dudova i dete „musavo od višnjinog ploda”, koje pominje u pesmi „Nebeski svod”, slike su kojima je obojeno njegovo detinjstvo, kog se uvek rado seća i nesputanom lakoćom preliva u stihove.

Centralna tema pesnikove prve zbirke poezije „Istinite pesme” (2010) jeste detinjstvo njegove majke, o kom mu je ona neretko ispredala priče. To poglavlje u knjizi nazvao je „Maternje slovo”. Njime se Dušan Lončar kroz dokumentarnu poeziju vraća u prošlost, u detinjstvo i pre svog rođenja, preuzimajući priče „s kolena na koleno”. Pesma „Otac Špiro”, prva u tom ciklusu, govori o pogibiji oca pesnikove majke, koji je u Prvom svetskom ratu branio svoju otaybinu. Babu su mu potom preudali za udovca sa sedmoro dece. Nad tragičnim, sirotinjskim scenama majčinog detinjstva poeta bdi i kao da je kroz pesme „Majku preudaju”, „Škrinja” i „Sestrice” priprema za životni preokret, koji joj donosi rođenje sina, pesnikovog najstarijeg brata. Taj momenat pun životne radosti opisao je u pesmi „Prvenac”, stihom „Kada sam rodila Milana, ceo svet je bio moj”.

Studentske demonstracije

Osim detinjstva provedenog u bačkom selu, okružen raskošnim pejzažima, jorgovanom, poljem pšenice, „gordim” cvetom suncokreta, „kićenim” kukuruzom, najveći utisak na pesnika ostavlja istorijski događaj u koji je duboko verovao – Studentske demonstracije u Jugoslaviji, odigrane godine 1968. Studenti su stradali u obračunu s policijom, boreći se protiv nejednakosti i nezaposlenosti. Demonstracija je završena obraćanjem Josipa Broza Tita studentima, u kom je najavio poboljšanje.

– Rezigniran i razočaran zbog neuspeha, kako sam ja video 68. godinu, počeo sam da pišem – otkriva Lončar. – Dve pune godine nisam položio nijedan ispit. Planirao sam da batalim studije, iako sam bio na trećoj godini. Mnogo godina kasnije pronašao sa arhivu rukopisa i shvatio da su neke od pesama spremne za objavljivanje. Mladalački bunt, borbu za slobodu i ideale najjasnije sam prikazao u pesmi „Nokturno ’68” stihovima: „Opasno i zarazno je bilo ovo parče slobode”; „Ideali su nam bili važniji, ljubav je na drugom mestu”; „Če Gevara na grudima, u srcu revolucija”.

U drugom zborniku pesama „Nebeski ruj”, pesnik se vraća svom drugom zavičaju – Liki, govori o prolaznosti, seobama i prošlosti predaka, poštrapanoj krvlju i borbom, o lutanju, što možemo pročitati u stihovima pesama „Prošlo vreme jedno”, „Seobe i seobe”, „Rodoslov otkopan”, „Od okeana do okeana” i drugi.

– U mojoj kući negovala se kultura sećanja zahvaljujući starijoj braći, majci, tetkama i komšijama – rekao je Dušan Lončar. – Otac je nerado govorio o prošlosti. Često sam tokom odrastanja posećivao Liku, naročito leti, po povratku sa severnog primorja, boravili smo u vikendici u Škaliću. Tada sam priče povezivao sa prostorom koji sam obilazio. Kada su se roditelji kasnije iz Bačkog Brestovca doselili u Futog, češće sam viđao majku, koja mi je govorila o detinjstvu, ratnim zbivanjima, običajima. Sve se to odnosilo na njen život u Liki. Tim sećanjima sam udahnuo novi život i pretočio ih u pesme, a moja ljubav prema drugom zavičaju najbolje se može osetiti u trećoj zbirci poezije „Sva od zemlje pesma”.

U pesmi „Ovde i tamo” kaže „Rođen, stasao – ovde sam, al’ s Likom šta ću?” Ništa drugo do poneti je u srcu, veseliti se nad „krajiških bedema slobodom”, kako je i sam ispevao u stihovima pesme „Odakle sam, ne pitaj”: „Dva zavičaja imam. Čovek sam bogat”.

D. Klašnja

privatna arhiva