Dok je Petrovaradina, vina i tamburaša, biće i Janike Balaža

Vojvođanskog primaša slušali su svi - od običnog naroda do istaknutih političara 20 veka. Na svojoj tamburi bisernici (primu) uspevao je da postigne prefinjen ton, koji se približavao zvuku violine i ostao do danas neponovljiv i neprevaziđen.

Janika je rođen je 23. decembra 1925. godine u Lukinom Selu kod Ečke, odrastao u Starom Bečeju, gde je stekao osnovno muzičko obrazovanje kod profesora Ivana Dežea Hevešija. Bio je član Velikog tamburaškog orkestra Radija Novi Sad od njegovog osnivanja 1958. godine. Kasnije je postao i koncert majstor tog renomiranog ansambla, s kojim je uspešno nastupao na radiju, televiziji i koncertima i ovekovečio veliki broj izuzetno kvalitetnih studijskih snimaka koji i danas pedstavljaju vrhunski domet u muziciranju na tamburi.  

Prema rečima direktora Istorijskog arhiva grada Petra Đurđeva Janikina tehnika odlikovala se virtuoznošću i s lakoćom je izvodio bravurozne improvizacije. S primom, bez kog je teško zamisliti Janiku Balaža, drugovao je više od 40 godina, a platio ga je čak 7.000, u vreme kada je direktorska plata bila 1.500 dinara.

- Janika je imao mali tamburaški sastav od osam članova, s kojim je nastupao na koncertima i prigodnim svečanostima i zabavama, a redovno u restoranu na Petrovaradinskoj tvrđavi - pojašnjava Đurđev. - Njegova banda široj javnosti, pa i u svetu, poznata kao “Osam tamburaša sa Petrovaradina” je osnovana 1962. godine. Prvi članovi od 1962. do 1967. godine bili su Tugomir Nikolić basprim, Jovica Jovanović basprim, Cveta Sladić-Čiča basprim, Jovan Jovanović kontra i Stevan Nikolić bas. Najpoznatiji sastav, koji je proputovao svet, pored Janike Balaža sačinjavali su Jovan Kormanjoš tercprim, Cveta Sladić-Čiča basprim, Ivan Nikolić basprim, Josip Kovač basprim, Ivan Dimić basprim, Stevan Kormanjoš kontra i Stevan Nikolić bas.

Kako ističe Đurđev, za potrebe programa Radio televizije Novi Sad „Osam tamburaša“ su snimili veliki broj video zapisa i nastupali su u brojnim emisijama i na koncertima širom zemlje. Osim toga, snimali su gramofonske ploče i kasete i pratili najeminentnije jugoslovenske pevače među kojima su Zvonko Bogdan i Julija Bisak. Pesme „Osam tamburaša s Petrovaradina“ (tekst Ratko Šoć, muzika Minja Vučetić) i „Primaši“ su posvećene Janiki i njegovoj bandi.

- Osmorka Janike Balaža gostovala je u Austriji, Mađarskoj, Italiji, Nemačkoj i više puta u Sjedinjenim državama - kaže Đurđev. - Jedno od najzapaženijih gostovanja bio je boravak od mesec dana u pariskoj “Olimpiji” s pevačicom Oliverom Katarinom. Balaž je sa sastavom posle tog nastupa stekao međunarodnu afirmaciju i popularnost i od tada se smatra najboljim tamburaškim orkestrom na ovim prostorima, sve do njegove smrti 1988. godine.

Janika je preminuo je 10. novembra 1988. godine u Novom Sadu, a sahranjen je na Petrovaradinskom groblju. Dan nakon smrti 11. novembra 1988. godine u našem listu je objavljen “In memoriam” u kom je pisalo da je Janika Balaž “mitska ličnost Novog Sada i znamenit kao Petrovaradinska tvrđava, kao Dunav, kao Tanurdžićeva palata u kojoj je stanovao i iz koje je poslednjih godina sve ređe i teže izlazio”, ljubitelji zvuka tambure tešili su se da “dok je Petrovaradina, vina, muzike i tamburaša biće i Janike Balaža”. Posle njegove smrti u Novom Sadu je podignut spomenik (skulptor Laslo Silađi), koji se nalazi na Trgu neznanog junaka, preko puta Petrovaradinske tvrđave. 

Poznati pesnik i novinar Miroslav Mika Antić, koji je jedno vreme radio i u „Dnevniku“, rado je i često na Petrovaradinu uz zvuke tambure ispijao čašicu. Navodno je poslednju želju napisao na parče paipira: “Kada me budu iznosili, neka pročitaju “Besmrtnu pesmu”. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira “Pira mange korkoro”. Niko ne sme da mi drži govor”. Autor stripova, slikar i karikaturista Gradimir Smuđa na svojstven način se oprostio od velikog tamburaša - karikaturom na kojoj Janika i Mika na mesecu pesmu zalivaju vinom, dok ga sedam tamburaša oplakuje se Petrovaradinske tvrđave.

S. Kovač