Dobrovoljno vatrogasno društvo u Petrovaradinu: Rade kao profesionalci, nekad i više
Dobrovoljno vatrogasno društvo u Petrovaradinu, kako kaže njegov predsednik Igor Sić, radi u kontinuitetu 143 godine, bez dana pauze.
Ako i ima još takvih u našoj državi, mogu se izbrojati na prste jedne ruke. Rade isto što i profesionalni vatrogasci, nekad i više, razlika je samo u tome što je prvima to posao, a njima trenutno u kategoriji vrlo opasnog i skupog hobija, s obzirom na dotaciju Grada kojom se pokriva samo mesečna režija, dok je ostalo pod parolom „snađi se”.
„Kad me pitaju šta je delatnost društva, ne znam šta da kažem“, objašnjava Igor Sić.
„Kako da se kategorišemo? Kao društvo koje se bavi zaštitom od požara, kao sportsko udruženje, pošto učestvujemo u velikom broju fizički vrlo zahtevnih takmičenja, kao kulturno-obrazovna ustanova, budući da držimo predavanja deci i odraslima, a pravimo i predstave i izložbe za mališane, ili kao muzej, jer imamo raritete poput prve dobijene motorne pumpe iz dvadesetih godina prošlog veka i vatrogasnih kočija iz 1904?“
Pre 30 i više godina, odgovor na pitanje ko su dobrovoljni vatrogasci bio bi - građani Petrovaradina. U današnje vreme, ko god želi, od doktora nauka do nepismenog čoveka, može biti aktivan ili pomažući član.
„Nekad je članstvo bilo statusni simbol koji se prenosio na naredne generacije. Ja sam, recimo, treći u svom porodičnom stablu. To je tradicija koja, nažalost, izumire jer se demografija u Petrovaradinu znatno promenila“, dodaje on.
Iako je spisak stvari koje su potrebne tom društvu podugačak, ističe da im je najvažnije da država prepozna korist od dobrovoljnih vatrogasaca te da reši finansiranje i njihov status u celom sistemu Republike Srbije.
„Do devedesetih smo bili opremljeni za sve. Znalo se kad MUP dobije nova vozila, ona što ne koristi – a ništa nije bilo starije od deset godina – prebacuje dobrovoljnim društvima. Ranije smo imali tri vatrogasna kamiona, a sad smo ostali na jednom starkelji, dobijenom 1983, koji nije mlad niti lep, ali je funkcionalan. S njim izlazimo na intervencije, ali i na promocije, da bi ljudi videli čime raspolažemo“, objašnjava naš sagovornik.
Buđenje humanosti od malih nogu
Petrovaradinsko Dobrovoljno vatrogasno društvo posebno je ponosno na svoj podmladak koji čine deca od 6 do 16 godina, dok trenutno najmlađi pomažući član ima svega nekoliko meseci i sin je njihovog kolege. Zato, osim kurseva za pionire-vatrogasce, takmičenja u znanju i veštinama, organizuju i dečje humanitarne akcije.
Poslednja je bila donatorska izložba likovnih radova „Mali vatrogasci s ljubavlju”, koja je imala za cilj sakupljanje novca za kupovinu novogodišnjih poklona socijalno ugroženim mališanima Petrovaradina. Tako je 56 paketića razvezeno do njihovih kuća ni manje ni više nego – vatrogasnim kolima, što nije bio nimalo lak zadatak s obzirom na uske ulice. Darova uvek bude i za decu članova Društva, i to dvaput godišnje: za Novu godinu i Uskrs.
U poslednje vreme Sić ide s ekipom na svaku intervenciju jer je kao glavno odgovorno lice dužan da proceni njihove mogućnosti.
„S obzirom na lošu opremu, nekad moram da kažem: „Ljudi, ovo nije za nas, povucite se!”, jer nije mi u cilju da se neko povredi“, kaže on.
Zbog blizine novosadske vatrogasne jedinice, reklo bi se da nema preke potrebe za ovim društvom. Međutim, realna situacija je drugačija.
„Treba znati da profesionalnih vatrogasaca u Novom Sadu ima 80, računajući komandanta, zamenika, šefove i ostale, a onih koji izlaze na teren je tek 15-20“, otkriva Sić.
„Po nekim standardima, jedan vatrogasac ide na 1.000 građana. Čak i da prepolovimo broj od otprilike 300.000 stanovnika u Novom Sadu, treba im 150 ljudi. Kad izbije veći požar, 15 ljudi nije ni blizu dovoljno. Rade non-stop, premoreni su i psihički opterećeni, dok u Novom Sadu ima još 14 dobrovoljnih društava. Nemaju, doduše, svoja vozila, ali imaju formiranu grupu ljudi koja može da izađe na intervencije. Ako profesionalaca nema dovoljno, zašto ne uložiti sitan dinar da bi dobrovoljci dobili potreban minimum i pridružili im se kao ispomoć? Ako mi želimo da pomognemo, zašto to ne iskoristiti?“
S. Milačić