DESANKA TANURDŽIJA Ručno šiveni jorgani još imaju kupaca
Zanat jorganyije, čini se, postepeno odlazi u zaborav, te i kad se spomene i raspita o tome, često ćemo čuti podatak da je neko „poslednji” jorgandžija u nekom kraju.
A u Kaću zanat od zaborava čuva Desanka Tanurdžija (74), koja i danas šije jorgane od vune ručno, na ramu. Kao devojčica, s porodicom se doselila u Šajkaš 1957. godine, a pošto u to vreme školovanje nije bilo obavezno, pogotovo za žensku decu, ostala je u domaćinstvu i već tada, sa svojih 11 godina, išla sa ženama na njivu. Kada je imala 19 godina, komšinica joj je predložila da kod njene rođake nauči da šije jorgane.
– Najpre sam morala da pitam oca i mater, a i zanat se, znate, plaćao – raspoloženo se seća Desanka. – Bilo nas je troje dece u porodici, brat se školovao, a otac nije imao novca da i meni plati zanat. Majstorica je rekla: „Ne, neće platiti ništa, a ako nauči, radiće kod mene šest meseci i to će biti kao da je platila.“ Ja sam to savladala za dva dana, bila sam uporna jer, ako ne naučim, to bi za mene bilo sramota, onda je to tako bilo – da se stidiš komšiluka, društva... I kad sam se dokazala, moja majstorica je potvrdila da lepo šijem. Savetovala me je da budem poštena i uvek ću, govorila je, imati mušterije. Kupila je kuću u gradu i preselila se, a ja sam je u zanatu nasledila.
Desanka je nastavila da šije jorgane, a pored toga radila je i druge poslove. U Šajkašu je živela do 1968. godine, kada se udala u Kać. Ima dve ćerke, ali one, kao i većina mlađih, nisu bile zainteresovane da nauče zanat od majke.
– Nekad su mnogi naručivali jorgane jer se spavalo u ’ladnom – kaže Desanka Tanurdžija. – Uz šivenje jorgana, decu sam othranila, išla sam da radim na ekonomiju, i u ciglani sam radila 16 godina... Nisam svaki dan imala posla oko jorgana, a da jesam, ne bih išla na druga mesta, samo bih se time bavila. Ipak, više volim da šijem ručno nego za mašinom. Mogla bih da šijem 24 sata, samo da ustanem, popijem vodu i nešto pojedem, i opet da sednem.
Dok o tome govori, spoznaju se i osećaju Desankina energija, spremnost i ljubav prema poslu šivenja jorgana. Svaki ubod je na svom mestu i sve je urađeno vrlo precizno. Ako bi se šilo bez prekida, jorgan je, po rečima Desanke Tanurdžije, moguće završiti za dan, bez obzira na dimenzije. Danas ih slabo naručuju, te sašije možda najviše deset jorgana godišnje. Jedan jorgan dužine dva metra i širine 160 centimetara košta oko 2.000 dinara. Kupci donose svoj materijal. Dve su vrste vune – oštra (bosanska) i meka (bačka), a jorgani budu od platna ili svile. Vuna se pere i ponovo upotrebljava.
– Vuna može da se stavi u yak i opere u mašini ili u koritu, kao nekad – potvrđuje Desanka. – Inače, znaju ljudi za mene. Imala sam poruybine i za Nemačku, bili su oduševljeni, zahvaljivali su od neba do zemlje. Najbolje je raditi s platnom. Najveći broj jorgana koje sam šila za jednu osobu je 20. Ceo život sam provela u radu. Iako danas nema toliko poruybina, meni nije dosadno. Imam baštu, malo živine, odem kod ćerke u grad... Ko hoće, uvek će pronaći način da provede vreme. Mlađima bih poručila da treba da se radi. Najviše sam se žrtvovala i radila zbog dece, ali verujte da se ne kajem i samo nek su mi žive i zdrave.
B. Pavković
