CRTICE IZ ISTORIJE: Zakonsko regulisanje porođaja
Prvi podatak da je jedna babica pomagala porodiljama u našem gradu odnosi se na Mariju Štrajt, koja je to, po navodima, radila od 24. aprila do 15. avgusta 1749. godine.
Njena naslednica bila je Ana-Marija Rezek, koja je bila neškolovana, ali „državno vaspitana”, piše u 21. knjizi Enciklopedije Novog Sada.
Trudnicama je ranije poklanjano malo pažnje, te su kućne poslove obavljale do poslednjeg trenutka: „Nije to ništa novo da žena otide na bunar po vodu, tu rodi, i donese kući i vodu i dete”, zabeležio je Nikola Begović u „Životu i običajima Srba graničara”. Kako se ovaj prirodan čin smatrao sramotnim, skrivale su se u šumama, zabačenim stajama i na poljima, a pomoć su mogle da očekuju jedino od neke prijateljski nastrojene žene iz susedstva. Da bi se stanje donekle poboljšalo, austrijska vojna administracija u Srbiji uputila je 1728. dopis mitropolitu beogradsko-karlovačkom Mojsiju Petroviću, pod čiju je jurisdikciju potpadala i Bačka eparhija, i u njemu tražila da se preko sveštenstva iskoreni štetni običaj ovdašnjih žena, koji je za posledicu imao visok stepen smrtnosti i oboljenja. Lični lekar Marije Terezije Gerhard van Sviten izradio je 1770. zakon po kojem je bilo zabranjeno da se primaljstvom bave osobe koje nije ispitao magistar opstetricije ili nadležni fizikus, a 1788. je propisano da se obučavaju u babičkim školama. Novi Sad je pak godinu dana pre toga već imao ženu koja je takvu diplomu stekla na Medicinskom fakultetu u Pešti – Mariju Moricin.
S. M-ć