CRTICE IZ ISTORIJE Kad je malo ko čitao novine
U vreme kad je malo ko čitao novine, dobovanje je bilo najefikasniji način da se obznane poruke opštinske civilne i vojne vlasti. Minut-dva udaranja dvema palicama o maleni bubanj, uz uzvike „Čujte i počujte! Daje se na znanje!” na prometnim mestima, obično raskrsnicama i pijacama, bilo je sasvim dovoljno da privuče pažnju meštana iz okolnih kuća, radnji i radionica, kako bi čuli za naredbe, upozorenja i komunalne novosti, na srpskom i nemačkom, a potom i mađarskom jeziku.
Poput „Dnevnikove” Novosadske hronike, dobošar je obaveštavao o održavanju vašara, poreskim prijavama, čišćenju ispred kuća, o vakcinaciji dece, merama protiv zaraznih bolesti ljudi i životinja, upisu u škole, regrutovanju vojnika, izdavanju u zakup gradskog zemljišta, pa i dolasku cirkusa u grad, te proslavi vladarevog rođendana.
Dobošari ili telali, kako su ih takođe zvali, postojali su u Novom Sadu do 40-ih godina 20. veka. Mnogi od njih znali su da suvoparna i često komplikovana administrativna obaveštenja prenesu jednostavnijim jezikom, pa i da se intonacijom ograde od surovih mera vlasti, naročito tokom Prvog svetskog rata, što je narod umeo da ceni. Posebno poštovan bio je Adolf Najvirt, poslednji dobošar koji je dugoročno obavljao ovu dužnost, otišavši iz nje u penziju 1925. godine. A život ga nije mazio. Pošto nije imao veliku platu, kažu da se bavio ribarenjem, bacajući sačmu na Dunavu, a košare po barama. Od sedamnaestoro dece, koliko je imao, sedmoro je umrlo još kao novorođenčad, jedno je sa pet godina izgorelo u požaru, dok su mu najstariji i najmlađi sin otišli trbuhom za kruhom u Brazil.
Dobošari bi često, na poziv meštana, svraćali na čast, da popiju malo vina ili rakije, pa bi, razgaljeni alkoholom, okupljenim Novosađanima znali da ispričaju i poneku nezvaničnu pikanteriju iz Gradske kuće ili pak da raspredaju o aktuelnim temama. Jedna od onih koje su imale velikog ođeka bilo je hapšenje pesnika Laze Kostića 1872. godine, dospelog na „zelen doboš” (mađarski), tolikog da su ga beračice po varadinskim vinogradima opevale: „Zelen doboš dobuje:/ „Laza Kostić robuje!”/Ne robuje što j' ubio,/Već što j' Srbin bio – šalaj”, aludirajući na njegovo gostovanje u Beogradu, kada je na banketu u gostionici „Pariz” održavši zdravicu, poželeo Srbiji svaku sreću i napredak, a ugarske vlasti ga po povratku optužile za veleizdaju.
Često su od Magistrata, po utvrđenoj tarifi, doboš pozajmljivale druge javne institucije, poput sudova, kojima je to bio način da obaveste građane o izvršenju presuda, ali i banaka, kako bi oglasile prodaju na javnim licitacijama, te otud izrazi „Ode kuća na doboš” i „Zadobovaće njemu pred kućom”, a činila su to i privatna lica kako bi lakše i brže izdala zemlju u arendu ili našla najamnu radnu snagu.
S. Milačić