CRTICE IZ ISTORIJE Berberi? Nećete pogoditi ČIME su se nekada bavili
Zanatlija kod kojih biste se obrijali ili ošišali bilo je na ovom području od nastanka grada. Delimično i zbog toga što je oružana snaga i tada morala strogo voditi računa o ličnoj higijeni i izgledu, pa su im glavna klijentela bili graničari stacionirani u Petrovaradinskoj tvrđavi i stalna austrijska vojska u garnizonu.
Ali berberaj u 18. veku nije bila samo uslužna delatnost kakvu danas pojmimo, već je delimično zalazila u polje medicine. Smatra se da su osim za kosu, brkove i bradu, berberi bili „doktori” i za visok krvni pritisak, za šta bi očas posla iz staklene tegle izvadili koju pijavicu kako bi ujedom izlučila svoje blagotvorne fermente u pacijenta. Praktikovali su oni i druge metode zarad zdravlja, a honorari berbera-hirurga nisu bili rđavi u poređenju sa zaradom klasičnih lekara: 1760. Simeonu Đurđeviću, dok je lečio Stojana Nedeljkovića, za puštanje krvi plaćana je jedna forinta, za klistiranje 1,85, a za vađenje zuba dve forinte. Miloš Milivojević, koji je ovaj zanat obavljao i pre 1748. u Petrovaradinskom šancu, stekao je tako kuću, 25 jutara zemlje, 300 ovaca, taljige i konja. Čak je i gradski senator i hirurg Jozef Rudi jedno vreme držao berbernicu.
Kad su 1761. organizovani ostali zanatlijski cehovi, svoje snage udružili su i berberi-hirurzi pravoslavne i katoličke vere. U pravilniku od 18 tačaka koji su podneli Magistratu, bilo je, između ostalog, propisano da majstori i kalfe moraju živeti pobožno, pošteno i moralno. S tim u vezi, nijedan nije smeo primiti pacijenta kojeg drugi već ima na lečenju, „a još manje ga sebi mamiti”. „Niko dalje ne može biti primljen za hirurga koji kalfenskim pismom ne dokaže da je izdržao tri godine šegrtovanja, a drugim atestima ne iskaže da je bar tri godine proveo u stranstvovanju – vandrovanju” po velikim evropskim centrima, pisalo je takođe.
Berberski esnaf je stalno zahtevao od Magistrata da spreči priliv novih majstora i „fušera” sa strane, kako bi postojeći članovi mogli pristojno da žive. Tako je 1846. odlučeno da umesto dotadašnja 24 berbera u Novom Sadu ostane samo 12, ali da se njihov broj prepolovi prirodno, izumiranjem. Nakon Bune 1848. kad je broj žitelja sa 18.000 pao na 7.000, esnaf je upozorio da se nikako ne smeju davati nove dozvole. Smatrali su da je postojećih 13 berbera sasvim dovoljno, s obzirom na to da je i moda nošenja brkova, brade i zalistaka redukovala mušterije. Žaleći se na svoj položaj – „dok druge zanatlije, kad ostanu bez kupaca, mogu svoje rukotvorine nositi na vašare, berberi ne mogu” – ponovo traže zaštitu Magistrata, a ovog puta su među potpisnicima i dve žene: Eufemija Isaković i Katarina Siora.
S. Milačić