Ćaskanje sa idejnim tvorcem berberaja, feniraja i paberaja

Zahvaljujući dobroj volji sugrađana, prikupljenih 131.080 dinara bilo je više nego dovoljno da se u Bačkom Petrovom Selu nabave nova elektromotorna kolica, pa i da pretekne novca za 13-godišnjeg Radivoja Šijaka, obolelog od cerebralne paralize, kako bi se ubrzao proces njegove rehabilitacije.

Još nismo zaboravili „total makeover” koji su priredili kao iznenađenje Rozi Đemberi, od milošte zvanoj Šiškica, čistačici koja brine o centru Novog Sada od 2004. godine, izvukavši je na nekoliko sati s posla i ulepšavši je novom frizurom i šminkom, uz „kraljevski” tretman.

– Moja keva radi u „Čistoći”, pa sam slab na narandžastu boju, kao što vidite – kaže vlasnik Andrija Nikitović uz osmeh, aludirajući na majicu koju je tog dana obukao. – Šiškica, krajnje otvorena i duhovita, ovuda prolazi stalno, pa smo odlučili da uradimo nešto za nju. Bilo je spontano, komšijski. Bukvalno u 24 časa dobili smo ideju i realizovali je, snimili i montirali.

Njegove zamisli i jesu mahom neposredne, kao što je bio i svojevrsni performans sa nekoliko svojih frizera, tokom kog su postigli lični rekord u šišanju ispod minuta.

– Otkud takve ideje? Zato što sam lud sto posto i sklon ekstremima. Mada, svi možemo da ih imamo, to je najmanji problem. Uzmeš i tripuješ, ali najteži put je od zamisli do izvedbe, a da ostane u obliku koji si prvobitno zacrtao – tvrdi on.

Verovatno je to bio razlog da bude nedavno pozvan da sa mladima priča o preduzetništvu u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine.

– Na „Startapuj se 2.0” pozvao me je drug Ćira ili ti Boškić iz „Državnog posla”, s kojim sam često pričao o mestu koje bi posle radnog vremena postalo nešto drugo i koji je tako posredno uticao na otvaranje lokala – objašnjava. – Nema tu mnogo filozofije, što se više cimaš, kad-tad će izaći na dobro, a učiš na greškama. Ima hiljadu faktora koji utiču na dobar proizvod: moraš da osećaš publiku, prostor, da znaš koje je doba godine... U životu treba prepoznati znakove pored puta, a ako se nešto nije desilo, možda je i dobro što je tako.

Počeo je da šiša već u srednjoj školi, pa nastavio u vojsci. Kako kaže, od svoje dvadesete godine ima PIB, što znači da su godišnji odmori, izlasci i popodnevna druženja za njega ekskluzivitet.

– Inače sam kontrol-frik, manijačim po celi dan i noć, stalno pravim nove spiskove i štikliram – odgovara na pitanje kako mu izgleda jedan uobičajen radni dan. – Ali zato mi je tu porodica kao stub životne stabilnosti.

Da ne bi bio niko bez svog kolektiva, napomenuo je više puta.

– „One man show” nije moj princip. Takođe smatram da skromnost treba da krasi sve nas, uz trud da budemo bolji prijatelji, komšije, roditelji – dodaje napominjući kako ne voli etiketiranje i kuloarske priče.

Od svih poslova najviše uživa baš u kreativnim, od dizanja i građenja sistema do njegovog održavanja, a optimizam oseća od prvog dana.

– Tek smo počeli i nećemo stati. Pred nama su velike stvari – zagolicao nam je maštu.

Iz toga je proizašlo pitanje šta bi uradio kad bi imao neograničena sredstva.

– Planetu smo dobrano zagadili, a da nismo ni svesni – konstatuje Andrija. – Zbog toga bih izabrao zdraviji način života, a za početak bih zasadio milion stabala i naterao sve da voze bicikle.

        S. Milačić