Boban Jovanović s Detelinare sa suprugom obilazi najstarije

Tako smo upoznali i Bobana Jovanovića s Detelinare, koji živi u Ulici Nadežde Petrović, jer smo ga „uhvatili” dok je preko prozora dodavao gajbicu sveže kupljenih limuna, narandži i banana starijem komšiji koji već tri nedelje nije izašao iz svog doma. Stoga smo iskoristili priliku da porazgovaramo s njim i pitamo ga kako napreduju nabavke.

– Od prvog dana zabrane sam počeo da obilazim starije komšije i da se raspitujem kome treba pomoć u vidu odlaska u radnju i nabavke potrebnih namirnica – rekao je Jovanović. – Moram da priznam da je ideja potekla od moje supruge jer se odmah prisetila nekih starijih komšija kojima bi verovatno trebala pomoć oko nabavke i tako smo krenuli u akciju.  U početku mi nije bilo svejedno, da budem iskren, kada je trebalo da se ide u nabavke voća i povrća, malo me bilo strah od baka i deka jer nisam bio siguran u to da li će im odgovarati moj izbor jabuka, luka, krastavaca, kupusa, krompira i slično. Međutim, još nijednom nisam pogrešio, te je strah nestao. Tako sam jednoj komšinici išao da kupim glavicu kupusa i kada je trebalo da joj je predam, s bojazni u glasu sam je pitao da li sam dobro odabrao, a njen odgovor je bio: „Ih, idi Bobane, kao da bih ja bolje izabrala”, što me je slatko nasmejalo.

Zahvalnost za podršku

Razgovarali smo i sa starijim komšijom Stjepanom Skobetom, koji nam je otkrio da od samog početka nije izlazio napolje. S komšijama komunicira kada su u prolazu, te preko prozora doviknu koju.

– Pridržavam se onoga što je propisano, čak nisam ni poštanskom sandučetu prišao već tri nedelje – kaže Stjepan. – Imam ćerku koja mi dosta pomaže i donosi ono što mi treba, a imam i divnog komšiju koji me svaki dan dopuni potrebnim namirnicima. U suštini imam sve, a najviše dosade. Mnogo mi znači pomoć komšije i hvala mu što misli na nas starije, ovako smo sigurni i ne moramo da izlazimo napolje i možemo da ispoštujemo bezbednosne mere.

Kako kaže, za sada ima petoro starijih kojima pomažu i minimum tri puta tokom nedelje on i žena idu u veće nabavke, dok svaki dan neko od njih dvoje pokuca na vrata i pita šta im treba. Makar to i bila jedna flaša kisele vode, oni odu i donesu iz okolnih radnji ono šta im je zafalilo tog jutra. Uglavnom traže jaja, hleb, cigarete, brašno, povrće, voće, ali ne u velikim količina jer nisu od onih koji prave lagere robe u svojim špajzima.

– Komšiji Stjepanu, recimo, svaki dan donosim svež doručak iz pekare, voli čovek burek pa to ti je! – priča naš sagovornik. – Pošto sam predsednik Skupštine stanara u našem ulazu, odmah sam se organizovao i kupio sredstva za dezinfekciju, koje sam podelio u šest stanova u kojima ima mlađih članova, i svima sam rekao da ne budu lenji i kad god idu u prodavnicu, ponesu sa sobom to sredstvo i urade dezinfekciju ulaza svaki dan. U večernjim satima krenem ja to da radim od četvrtog sprata ka dole i do sada sam tri puta primetio da je već neko to uradio pre mene, tako da su stanari u našem ulazu veoma savesni. U ovoj ulici sam već 54 godine i drago mi je što poznajem ljude, te sam mogao odmah da imam uvid u to koliko njih ćemo verovatno pomagati. Organizovao sam i da starije komšije, koje ne smeju da izlaze napolje, ostavljaju smeće ispred vrata i onda bilo ko ko se kreće može da gapokupi i odnese u kontejner.

I. Bakmaz