BIRAMO NAJLEPŠU BAŠTU: Ljubav i volja presudni

Naravno, ni pomoć komšija ne izostaje, a ona je najčešće novčana. Ušuškana međ višedecenijskim drvoredima, baštica je ukrašena desetinama sadnica raznog cveća, među kojima su pištike, kadifice, klematisi, petunije, vinke, čuvarkuće, pa čak i palma.

– Ruže nam slabo uspevaju jer je velika hladovina – priča nam baka Ilonka, ponosna na svoj komšiluk koji je voljan da joj obezbedi novac za te mnogobrojne sadnice. – Tako je i bolje nego da svi izađemo i sređujemo dvorište kako ko hoće. Ima jedan stariji gospodin koji mi dosta pomaže tako što donosi i prinosi panjeve, korpe... Mi smo na biciklima iz Sadova vukli drva.

U toj zgradi živi 35 godina, ali se u proteklih pet „baš zdala da to dvorište nečemu služi” i tako sredi svoje okruženje.

– Verujte, svako može svoj ulaz makar da očisti i pograbulja, ne možemo čekati na „Gradsko zelenilo”, ti ljudi su pretrpani poslom, a nas ništa ne košta da siđemo i počistimo – navodi naša sagovornica. – Nema ovde mnogo posla, ali redovno sve održavam. Kad ustanem, prođem stazicom do puta, počistim smeće. Tako i ujutru i uveče! Nemam mnogo vremena da sedim u baštici, ali uživam dok radim. Verujte, ja sam na četvrtom spratu i kad podignem roletnu i pogledam dole, meni je srce puno. U stanu nemam tako mnogo cveća, ali volim da nam je lep ulaz, da i ostali uživaju.

Ljubav i volja su presudni za takav podvig, a naročito svest o važnosti uređenja i održavanja prirode i okoline u kojoj živimo. Zato je taj prilaz na konkurs prijavila komšinica Jelena Žutić koja sa svojim dvogodišnjim detetom voli da pomaže baka Ilonki.

– To je primer lokalne zajednice u kojoj se nešto lepo radi – ističe Jelena. – Sve to vas oplemeni. Moje dete već zna gde je šta u bašti i kad neko dolazi, svima govori šta je šta. Volim što mi dete raste u lepom.

Deca se, za razliku od pojedinih odraslih, bar kako nam kažu stanari zgrade u Franje Štefanovića, ponašaju odgovornije i niko od njih ne kida i ne uništava cveće, dok su imali situaciju da im je jedna žena ukrala plišanu rodu i strašilo koje su stavili pored panjeva s korpama i cvećem.

– Ljudi ne treba da se ugledaju na komšiju koji neće da uređuje, neka se ugledaju na mene koja hoću, i to treba da je podsticaj da makar počiste svoje dvorište – naglašava Ilonka. – Kad uzmem panj u ruku, vidim nešto u njemu. I, malo-pomalo, inspiracija se stvarala. Kad sam sve stavila na svoje, vidim da lepo izgleda i nastavila sam da radim. Imam i zimski aranžman, u jesen posadim oko 90 sadnica dan-i-noć, a u maju ih počupam i posadim novo cveće. Kad vidim da biljke svakog dana rastu, da ih niko ne dira, zaista sam srećna.

Jednog dana, iznenada, u dvorištu baka Ilonkine zgrade našla se velika betonska čizma. Niko od komšija nije znao otkud ona tu, ali je našu sagovornicu i te kako obradovala.

– To nam je poklon od Gordane Atlagić, a ja bih volela, ako ima još onih koji prave skulpture od betona, da nam doniraju – kaže baka Ilonka. – Poslednjih godina imamo mnogo beba u zgradi pa bi bilo i simbolično da ponovo imamo rodu, ali ovog puta veću i zabetoniranu, da niko ne može da nam je ukrade.

L. Radlovački