Arhiv grada: Vodovod morao da zadovolji potrebe građana

Ipak, epidemija kolere, koja je izbila 1892. godine, zbog zagađene dunavske vode, podstakla je bušenje dubokih arteskih bunara, kojih je do Prvog svetskog rata bilo 20, i intenzivirala razmišljanja o izgradnji vodovoda.

- Između dva rata taj broj je znatno porastao, te je 1943. godine korišćeno 76 bunara, pa su i mnoge višespratnice imale svoje bušene bunare i kućne vodovode, ali najčešće voda u njima nije bila za piće – kaže direktor Istorijskog arhiva Grada Petar Đurđev. - Po završetku Drugog svetskog rata, polovinom 1945. godine, Novi Sad je imao oko 55.000 stanovnika, oko 1.000 bunara i kućnih vodovoda i 106 javnih bunara. Međutim, sve to nije moglo da zadovolji potrebe za zdravom pijaćom vodom, ni po količini ni po kvalitetu.

Kako pojašnjava Đurđev, inicijativa za izgradnju gradskog vodovoda pokrenuta je još 1883. godine, kada je Magistrat imenovao komisiju da razmotri taj posao. Decenijama su se ređali projekti i vođene rasprave, ali je tek 1953. izgrađen prvi, takozvani Mali vodovod za uži centar grada, poznat kao Mali liman.

- Prvi projekti datiraju iz 1892. godine, a dobijeni su od Karolja Knuta iz Budimpešte i jedne kompanije iz Brisela. U oba predloga je bilo predviđeno zahvatanje i prečišćavanje dunavske vode. Zbog epidemije kolere, koja se upravo te godine pojavila, oba projekta je Magistrat odbacio – ističe Đurđev. – Drugo istraživanje podzemne vode i mogućnosti za njenu upotrebu počelo je 1894. godine, pa je do 1907. godine urađeno 50 bušotina, a do 1908. godine još 20. Konačno projekat za vodovod je poveren tek 1911. godine Imreu Forbatu iz Budimpešte, a Magistrat ga je, uz primedbe i dopune, prihvatio tri godine kasnije, uoči Prvog svetskog rata, pa je izgradnja obustavljena.

Između dva svetska rata nastavljene su rasprave o vodovodu. Švajcarska firma dala je 1922. godne rešenje koje je predviđalo preradu dunavske vode, ali se odlučivanje o tome oteglo. Od 1927. do 1930. godine diskutovalo se o davanju koncesije za korišćenje dunavske vode, ali su svi predlozi odbačeni i “na sto” je ponovo stavljen projekat Forbata.

- Inženjeri gradskog Tehničkog odeljenja preradili su taj projekat i komisija Senata Grada Novog Sada ga je, sa svim izmenama i dopunama 1932. godine prihvatila. I Hidrotehnički odsek Banske uprave odobrio je to rešenje, ali je projekat vraćen Gradskom poglavarstvu, pošto su stručnjaci procenili da se na Klisi može obezbediti dovoljna količina vode – kaže Đurđev dodajuči da je Gradsko veće 1939. godine donelo odluku da se traži zajam za izgradnju vodovoda sa korišćenjem podzemne vode sa Klise, ali da je Drugi svetski rat pokvario i tu zamisao.

Prema rečima našeg sagovornika već 1945. godine, pokrenuto je pitanje izgradnje vodovoda, ali postojeći projekti nisu odgovarali potrebama, pa je predloženo da se izgradi vodozahvat dunavske vode uzvodno od Kameničke ade. Gradski Narodni odbor usvojio je idejni projekat i 1950. godine počela je izgradnja glavnog dovodnika, kroz ulice Heroja Pinkija i Cara Duša u dužini od četiri i po kilometra.

- Po nalogu gradskih vlasti, juna 1950. inženjeri Nikola Mirkov, Dušan Zlokas i Jovan Rakić napravili su projekat Malog vodovoda za Mali liman – objašnjava Đurđev. - Mali vodovod je intenzivno građen, te je pušten u rad u oktobru 1953. godine. Gradnja reni bunara i objekata za preradu vode na Sunčanom keju počela je 1959. godine, čijim završetkom je prestao rad vodozahvata malog vodovoda. U avgustu 1953. godine prihvaćen je i odobren investicioni program izgradnje gradske kanalizacije, a iste godine započeta je izgradnja glavnih crpnih stanica sa izlivima u Dunav i glavnih kolektora. Postrojenja novog vodovoda pušteni su u probni rad 1964. godine, dok su u redovan pušteni u aprilu 1965. godine. Šezdesetih godina prošlog veka dužina novosadske vodovodne mreže bila je oko 90 kilometara. Zahvaljujući reni bunarima, mogao je da se povećava kapacitet velikog vodovoda i da se na njega priključuju i naselja nekadašnje Gradske zajednice: Futog, Veternik, Petrovaradin, Sremski Karlovci, Bukovac, Kać, Budisava, Kovilj, Ledinci, Sremska Kamenica i Popovica.

Danas JKP “Vodovod i kanalizacija” ima nove izazove. Najvažniji posao, koji je započet krajem 2018. godine, je izgradnja i opremanje nove glavne crpne stanice, objekta koji se gradi jednom u pola veka i koji je presudan za funkcionisanje Novog Sada, i koji je preduslov za izgradnju centralnog postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, što će biti istorijski poduhvat.

Novosađani se snabdevaju pijaćom vodom sa tri izvorišta koja eksploatišu podzemne vode:„Ratno ostrvo“, „Petrovaradinska ada“ i „Štrand”. Pijaću vodu svakodnevno dobija više od 135.000 domaćinstava u Novom Sadu i okolnim naseljima. U sistem se svake sekunde distribuira oko 1.500 litara vode, a dnevno grad i prigradska naselja troše između 100 i 105 miliona litara vode, sa izuzetkom letnje sezone kada se potrošnja uveća. Trenutno je kanalizacionom mrežom pokriveno gotovo 95 odsto teritorije grada, dok njena dužina iznosi oko 1.200 kilometara.

S. Kovač