REZON Duboke opasnosti plitke poezije

Piše: Milorad Bojović

Hegela je teško osporavati, pa neću trošiti vreme na to. Neću osporavati ni Gadamera da je za utvrđivanje istine neophodna pouzdana metoda. Niti Aristotelovu metodu silogizma, na osnovu koje se iz Hegelove definicije da izvući zaključak da se kroz jezik neke grupe mogu detektovati njene kulturne i intelektualne sklonosti. 

Studenti u blokadi su, u skladu sa smernicama Šarpa, Otpora i Srđe Popovića proteste začinili humorom. Pevali su pesme rugalice. Igrali drame ismevalice. Iscrtavali i ispisivali podsmešljive parole i slogane na transparentima. Mediji su ih proglasili najobrazovanijim delom Srbije. Podršku su im pružali i doktori nauka, ali i ljudi s četiri razreda osnovne škole. Što reče Jan Hus „o sveta prostoto”. 

Semantička analiza otkriva da najobrazovaniji deo Srbije nije pokazao respektabilno razumevanje demokratije, pristojnosti i ljudskih sloboda, ali je pokazao zavidno poznavanje prvorazrednog šunda. Kad su išli da pevaju serenade pod prozorima tužiteljke Zagorke Dolovac i predsednika Vučića, iskoristili su stihove pesme „Izađi mala”. Pošto je Gugl najpametniji na svetu, jer sve zna, priupitao sam ga ko peva navedenu pesmu. Što bi rekao Po, Gugl reče: - Ferid Avdić! U pitanju je folk pevač iz Bosne, koji je pesmu otpevao davne 1985. Čak je i Avdić zaboravio da je ta pesma ikada i postojala. Za dlaku se nije šlogirao kad se, četiri decenije kasnije, pojavila nova armija obožavalaca. Morao je da se vrati iz penzije u kafanu, i dere grlo do sitnih sati.

Studenti nisu zapalili žito. Kulturološki sunovrat nije njihova odgovornost. Iz toga šta slušaju, vidi se čemu su ih naučili njihovi roditelji, učitelji, nastavnici i profesori. I zato ne treba da čudi što se protežira ideja da deca ne treba da idu u školu, ali moraju ići na ekskurzije
 

Bilo je za očekivati da najprogresivniji i najavangardniji deo nacije, peva neki rok. Ili pank. Ali, eto. Život je rolerkoster. Ono što kadgod bi teški treš, čega su se najavangardniji i najpametniji stideli, danas je izuzetna umetnost. Da znaju za Pekinšku patku, rekli bi da plitka poezija, ne može biti zvezda vodilja. Osim što je u pitanju parada neukusa i kiča, reč „mala” je i rodno vrlo problematična. Predstavlja pežorativan stereotip, koji je paternalistički i vrlo mizogin, jer ženu stavlja u kontekst podređenosti i potčinjenosti. 

Njihov glavni slogan „pumpaj” još je zanimljiviji. Otkriva izuzetno poznavanje turbofolka i trepa. Trep je u slengu označavao mesto gde se prodaje droga. Kasnije je postao naziv za stil muzike koji popularizuje kriminal, materijalizam, slavu, poroke. Za glorifikaciju ulične fraze „pumpaj” kaže Gugl, zaslužna je zvezda „Granda” Darko Lazić, koji je poznat po prebrzoj vožnji automobila, i to bez dozvole. I drugim naklonostima zasnovanim na benefitima eksport-import razmene čovečenastva sa Južnom Amerikom, a posebno sa Kolumbijom. Izvođač drugog hita sa istim sloganom je Desingerica, srpski reper koji je počeo da se bavi muzikom u saradnji sa izvesnim umetničkim kolosom Pljugicom. Zaobišao sam dalje istraživanje o ovim eminetnim umetnicima i filozofima. 

Ako je suditi po sloganima i parolama, Desingerica je Aristotel, a Ferid Avdić i Darko Lazić su Platon i Ruso novih generacija. Mnogi od njih neće znati šta je rekao Tomas Džeferson o slobodi pojedinca, ili De Tokvil o demokratiji. Misle da je Santajana ime nekog Jutjubera, a da je Makijaveli lik iz spota sa Aj-di-džej televizije. Zahvaljujući najpametnijem i najobrazovanijem delu naroda, došli smo dotle da su Darko Lazić i Desingerica uticajniji od Hobsa i Loka, a Ferid Avdić citiraniji nego Volter.

Studenti nisu zapalili žito. Kulturološki sunovrat nije njihova odgovornost. Iz toga šta slušaju, vidi se čemu su ih naučili njihovi roditelji, učitelji, nastavnici i profesori. I zato ne treba da čudi što se protežira ideja da deca ne treba da idu u školu, ali moraju ići na ekskurzije. Prosvetni kadar ih uči kako da unište ekonomiju svoje države, ali i kako da pouzdano sopstvene roditelje dovedu do bankrota. Kako da postanu dužnici pogrešnih ambicija svojih profesora. 

Ne treba da sledite primer svojih nastavnika. Vi njima niste dužni ništa, ali jesu oni vama. Što bi rekao Strepsijad: - „Svi njihovi dugovi na vašu glavu će pasti”.  

Škola koju zagovaraju profesori blokaderi nije hram znanja. Blokirana škola je pozornica na kojoj nastavnici pomažu deci da aplaudiraju vlastitom neznanju. Sopstvenom duhovnom bankrotu. 

Treba organizovati performanse za polaganje ispita iz estetike i kulturologije, na kojima bi kandidati, umesto desetke dobijali markicu sa likom Darka Lazića. Umesto devetke Desingericu. A umesto osmice Ferida Avdića. I pošto je vreme najveći neprijatelj gomila, tumačenih u Le Bonovoj definiciji kao grupe ljudi koju povezuje isti cilj, vlast ne treba da radi ništa. Treba mirno da radi svoj posao, i pusti da besciljni zamor ugasi zanos revolucionara. Kad ekstrem nema sa kim da se sukobi, jedino mu ostaje da se svađa sam sa sobom. A to i nije neki izbor. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću