VEDRANINE REČI PARAJU SRCA Obratila se potresnim rečima: "Mogao bi mi ga neko preko mobilnog pustiti na sahrani"

U emotivnom i iskrenom tekstu, osvrnula se na sve prepreke koje je bolest donela u njen život.

-Bila je nedjelja. Upravo sam se vratila iz bolnice. Kasno popodne na vrata su mi došla deca i unuka. Moj me muž na kauču držao za ruku i svakih me pet minuta pitao kako sam i da li mi nešto treba. Odmarali smo se posle ručka koji je on skuvao.

Da, deca. Sin mi je ispekao omiljeni kolač, princeze ali bez šećera, bez glutena, bez… Bile su odlične i bez. Pa mi je uručio slušalice i objasnio kako ću u bolnici, ako me opet rak tamo nanese, uživati u Abbi, Gabi, Jasni Zlokić, Oliveru i onome koji me uvek digne Johnnyju Cashu. Da, mogao bi mi ga neko preko mobilnog pustiti na sahrani.

Budite pozitivni, svi mi govore. Gledala sam ćerku kako kreće se kata prema prizemlju. Usisivač je urlao. Sin mi je po stoti put objašnjavao kako funkcionišu slušalice, unuka je stajala za šporetom i kuvala moje najdraže jelo, pirinač sa mlekom. Mama joj je davala savete: “Samo polako, na laganoj vatri, nona voli da riža bude poput kreme.

Ćerka je odložila usisivač i krenula opet od vrata prema jugu. Mlatila je džogerom, mi na kauču smo dignuli noge u zrak i čekali da nas zaobiđe. Nisam znala da su pločice u našem boravku svetlo smeđe. Pa se opet popela na kat. Kupatilo je vapilo za svim modernim sredstvima za čišćenje. Na nekom od portala sam pročitala da sam novinarima otvorila vrata svog “luksuznog doma”. Moj dom je meni najepši na svetu iako ima neluksuznih sedamdesetak kvadrata. Jesam li to trebala otkriti? Ne bi li bilo bolje da sam ovo prećutala? Je*e mi se za imanje i za luksuz. Da su me privlačile vile sa bazenom bavila bih se politikom ili bih bila sutkinja.

Kuća je blistala, vatra u peći je gorela, mačka Koko je ležala pokraj vatre, ja sam uživala u kremastoj riži, naučila sam kako koristiti slušalice, deca i unuka su mi mahnuli i otišli, imali su maske na licu.

Da li je to ljubav Ili… Ili su i moja deca čula staru poslovicu, kad su deca u pedesetima ili blizu, moja to jesu, onda su im živi roditelji mrtvi kapital. Ja ne bih bila ja da nisam ja. Najbolja prijateljica mi je rekla da sam luda kad sam joj plačući u telefon objasnila što mi razdire dušu.

Da. Muž. Vratila sam se iz bolnice i bila nesposobna za bilo šta. Kupao me, oblačio, svlačio, navlačio mi čarapice na noge pred spavanje, mazao mi staro telo losionom. Ja u sedamdeset i šestoj, trideset i sedam smo godina zajedno, ne mogu objasniti zašto on bez kuknjave kuva, pere, prisiljava me da puno pijem, mi hemoterapičari moramo ispirati otrov iz tela… Pala mi je na pamet druga poslovica, mislim da sam ja autorka, živa žena u sedamdeset i šestoj mrtvi kapital. Možda se on samo iskupljuje za sve grehe koje će počiniti kad me se reši?

Poklonio mi je knjigu Paula Austera. “To je najnovije, o starosti, piše otkačeno”, rekao je. Nije je pročitao. Glavni junak priče je udovac nešto stariji od moga muža. Došla sam do sredine knjige. Sedamdesetogodišnji se komad upravo spremao zaprositi šesnaest godina mlađu ženu, najbolju prijateljicu svoje pokojne žene s kojom je već imao odnose.

Je*ote! Dakle to je to. Doduše, moj me muž neće prevariti s mojom najboljom prijateljicom, srećno je udata i kaže da je bole kukovi. Ali na ovome svetu ima toliko mlađih žena koje mi godinama govore da moj muž fenomenalno izgleda da me srce boli. Kad umrem boleće prašinu koja će ostati iza mene i koja će osećati svaki njegov odnos sa prokletom vešticom. Ljubomora nikad ne umire.

A onda… Juče sam se vratila iz Dnevne bolnice riječke onkologije. Tamo mi je “kolega” rekao da se od raka leči već deset godina i da se dobro oseća. Opa! Opaaaaaa… A šta ako? Nikad se ne zna. Sve je moguće. Moderna medicina je čudo.

Molim vas, zaista, k’o boga vas molim, ako negde na ulici sretnete moju decu nemojte im reći da sam pričala s onim čovekom. Mrtvi roditelji, živi kapital, živa žena mrtvi kapital.

Ili i vi mislite da je ovo priča o ljubavi?", stoji u njenoj kolumni.