ŠTA SVE LJUDI RADE ZARAD RELIGIOZNE POSVEĆENOSTI Šest godina patnje za smrt u kojoj telo ostaje potpuno očuvano EVO ŠTA JE SAMOMUMIFIKACIJA (VIDEO)

Praksa, poznata kao sokušinbucu, bila je ritual koji se posmatrao tokom mnogih godina, koji je kulminirao smrću i potpunim očuvanjem tela. Ako je uspeo, monah je posthumno smešten u hram da ga drugi vide i odaju počast. 

Kukai (774 – 835 n.e.) je bio japanski monah, državni službenik, naučnik, pesnik, umetnik i osnivač ezoterične sekte poznate kao Šingon, koja je kombinovala elemente iz budizma, starog šintoizma, taoizma i drugih religija.

On i njegovi sledbenici su praktikovali šugendo, filozofiju zasnovanu na postizanju duhovne moći kroz disciplinu i samoodricanje.  Pred kraj svog života, Kukai je ušao u stanje duboke meditacije i uskratio se za svu hranu i vodu, što je na kraju dovelo do njegove dobrovoljne smrti. Bio je sahranjen na planini Koja u prefekturi Vakajama. Nešto kasnije, grobnica je otvorena i Kukai, posthumno poznat kao Kobo-Daishi, navodno je pronađen kao da spava, nepromenjenog tena i zdrave i jake kose. 

Od tog vremena, proces sokušinbucua se razvijao i evoluirao, a proces samomumifikacije počeo je da praktikuje veliki broj posvećenih sledbenika sekte Šingon. Praktikanti sokušinbucua nisu na ovu praksu gledali kao na samoubistvo, već kao na oblik daljeg prosvetljenja.

Proces samomumifikacije

Koraci uključeni u mumificiranje sopstvenog tela bili su izuzetno rigorozni i bolni. 

Prvih 1.000 dana, monasi su prestali sa hranom osim orašastih plodova, semenki, voća i bobica i bavili su se velikom fizičkom aktivnošću kako bi skinuli sa sebe sve telesne masti. 

Sledećih hiljadu dana njihova ishrana je bila ograničena samo na koru i korenje. 

Pred kraj ovog perioda pili su otrovni čaj napravljen od soka drveta Uruši, koji je izazivao povraćanje i brz gubitak telesnih tečnosti. Takođe je delovao kao konzervans i ubijao crve i bakterije koje bi izazvale propadanje tela nakon smrti. 

U završnoj fazi, posle više od šest godina mučne pripreme, monah bi se zaključavao u kamenu grobnicu jedva veću od njegovog tela, gde bi ulazio u stanje meditacije. 

Sedeo bi u položaju lotosa, položaju sa kojeg se ne pomera dok ne umre. Mala vazdušna cev je obezbeđivala kiseonik u grobnicu. Svakog dana monah je zvonio da bi spoljašnjem svetu dao do znanja da je još uvek živ. Kada bi zvono prestalo da zvoni, cev je uklanjena, a grobnica zapečaćena za poslednji period od hiljadu dana rituala. 

Na kraju ovog perioda, grobnica bi bila otvorena da bi se videlo da li je monah uspeo da se mumificira.  Ako je telo pronađeno u očuvanom stanju, monah je uzdignut u status Bude, njegovo telo je izvađeno iz grobnice i smešten je u hram gde je obožavan i poštovan. Ako se telo raspalo, monah je ponovo zapečaćen u svom grobu i poštovan zbog njegove izdržljivosti, ali ne i obožavan. 

Ova drevna praksa samomumifikacije nastavila se sve do 19. veka kada ju je japanska vlada stavila van zakona. Danas sokušinbucu ne zagovara niti praktikuje nijedna budistička sekta. 

Veruje se da je stotine monaha pokušalo sokušinbucu, ali se zna da je samo 28 postiglo mumifikaciju, od kojih se mnogi mogu posetiti u raznim hramovima u Japanu. Najpoznatiji je Shinniokai Shonin iz hrama Dainichi-Boo na svetoj planini Judono. Drugi se mogu naći u hramu Nangakuji, u predgrađu Tsuruoka, i u hramu Kaikokuji u malom gradu Sakata.