NA PRAGU SLATKE IMPERIJE
OVAKO JE KOSTIĆ GOVORIO ZA DNEVNIK 2001. GODINE Samo privatizovane šećerane biće spasene
U ekskluzivnom razgovoru za naš list Miodrag Kostić je 2001. godine govorio o budućnosti srpskih šećerana i privatizaciji koja im sleduje.
Period tranzicije nakon petooktobarskih promena, stavio je tačku na mnoga imena jugoslovenske privrede. Međutim, kako sada znamo, neke od njih ipak su preživele tadašnje izazove, a danas posluju sa izuzetnim rezultatima u sklopu sistema Kostićeve MK grupe. Razgovor novinara ”Dnevnika” Dejana Uroševića sa Miodragom Kostićem, nastao 20. novembra 2001. godine, prenosimo u celosti:
MK komerc je zainteresovan za kupovinu samo jedne vojvođanske šećerane, ili eventualno za dve, ali u saradnji s jednim od inostranih partnera - ističe za Dnevnik Miodrag Kostić vlasnik i direktor novosadskog preduzeća MK komerc, jedne od firmi koja će učestvovati na aukciji za privatizaciju fabrika šećera.
-To što smo pokrenuli inicijativu za privatizaciju vojvođanskih šećerana ne znači da ćemo i biti kupci, jer će se to rešiti na aukciji i o tome će odlučivati republička Agencija za privatizaciju, kaže Kostić. - Ono što je sigurno, to je da ukoliko MK komerc postane vlasnik neke od fabrika, ni jedan radnik u njoj najmanje pet godina neće dobiti otkaz, a dodatnim ulaganjima osavremeniće se proizvodnja kako bi ono što se proizvodi moglo konkurisati na domaćem i svetskom tržištu.
Šećerane nisu cementara
Na pitanje da li povodom kupovine šećerana očekuje slične reakcije vojvođanskih stranaka i predsednika Skupštine Vojvodine Nenada Čanka, kao prilikom privatizacije beočinske cementare, Kostić naglašava da ta dva ”slučaja” nemaju nikakve veze.
-Beočinska fabrika cementa je najprofitabilnije preduzeće u Vojvodini, a šećerane su mahom gubitaši, a neke od njih i veliki gubitaši - kaže Kostić.
-Onaj ko uloži u fabrike šećera uradiće ono što svi traže, a to znači da će kupiti gubitaša, a ne uspešno preduzeće. Zbog toga verujem da niko neće imati ništa protiv prodaje šećerana ukoliko privatizacija protekne u skladu s zakonom i uz maksimalnu obaveštenost javnosti i svih drugih koji su na bilo koji način zainteresovani ili uključeni u ove procese.
Privatizacija je jedini način da se spase naša privreda, pa i šećerane i to bi morali svi da shvate. U Srbiji postoji 15 šećerana od čega pet već nekoliko godina ne radi, dok su ostale mahom gubitaši. Svetska banka ima spremnih 300 miliona dolara izuzetno povoljnih kredita za ulaganje u pašu privredu, ali oni novac neće dati društvenim preduzećima već pre svega onim firmama koje imaju vlasnika, rekao je Kostić.
- S obzirom da naše šećerane mogu da proizvedu gotovo tri puta više šećera nego što je potrebno domaćem tržištu, da im je tehnologija zastarela, a šećer slabijeg kvaliteta, teško je verovati da će sve biti prodate - Kaže Kostić. - Ukoliko šećerane budu precenjene, iz inostranstva se za kupovinu neće prijaviti niko. Ukoliko cena bude realna prema nekim procenama, prave kupce, koji su spremni za ozbiljnije investicije, moći će da nađe najviše šest fabrika šećera, dok će ostale morati u staro gvožđe. Velike svetske kompanije nisu naročito zainteresovane za naše šećerane, jer njih ne zanimaju previše same fabrike koliko domaće tržište, a ono je ipak malo i prezasićeno. Međutim, one fabrike koje prve budu prodate imaju šansu da prežive i nastave uspešno poslovanje.
Kostić nije mogao da kaže za koliko bi para na licitaciji eventualno moge biti prodate pojedine vojvođanske šećerane, ali je naglasio da im je vrednost otprilike osam do devet puta veća od čiste godišnje zarade. To znači da ako je neka šećerana ove godine ostvarila profit do milion maraka, njena realna vrednost je između 8.000.000 i 10.000.000 maraka.
MK nije sam
Na aukciji za prodaju šećerana neće učestvovati samo MK komerc, već najverovatnije i još nekoliko domaćih privatnih kompanija od kojih je najpoznatija ”Delta”. Takođe, zainteresovane su i velike svetske kompanije SFIR i ”Tejt i Lejl”.
Prema procenama Miodraga Kostića najinteresantniji kandidati za privatizaciju su šećerane u Vrbasu, Žablju, Kovačici, Baču, Pećincima i Crvenki.
Informacije da su neke šećerane ove godine ostvarile čistu zaradu od 8.000.000 maraka, Kostić je ocenio malo verovatnim, jer je to po njemu, u suprotnosti s elementarnom ekonomskom logikom. Zaštitna cena repe je dva dinara, a odnos kilograma repe za kilogram šećera je jedan prema 18. Ako se ima u vidu da se sada šećer prodaje za oko 30 dinara za kilogram, onda se može ižozračunati koliko bi koja šećerana u idealnim uslovima mogla zaraditi, ocenio je vlasnik MK komerca.
-Moramo o svemu razmišljati hladne glave i shvatiti da nije najvažnije za koliko se para nešto prodaje, već šta će biti s tom fabrikom - kaže Kostić. - Šećerana u Crnji, na primer, ako bi uslov bio da nakon privatizacije treba ponovo da proizvodi šećer, vredi jedan dolar, jer za obnavljanje proizvodnje treba izuzetno puno para. Ako bi pak fabrika mogla da promeni namenu, onda bi se nešto para moglo i dobiti, ali samo onoliko koliko vrede stare zgrade, dotrajale mašine i eventualno zemljište. U interesu ove države nije rasprodaja već obnova proizvodnje i spašavanje svih preduzeća koja imaju svoje mesto na tržištu. Takođe, izuzetno je važno da radnici ne izgube posao, da dobijaju pristojne plate i da naša zemlja zadrži ovu industriju i to modernizovanu.
Kostić dodaje da privatizacija šećerana mora biti apsolutno javna i transparentna jer se samo tako mogu demantovati sva nagađanja i špekulacije. Ko ima zamerku na cenu, postupak ili bilo šta drugo ima tri meseca da ponudi bolje rešenje i niko ne može da tvrdi da je isključena javnost, rekao je Kostić.
