POŠTUJEMO SVETOG STEFANA I JELENU ŠTILJANOVIĆ Čudotvorne mošti bile u Šišatovcu NAD NJIMA SE MOLIO I PATRIJARH

Otišavši iz svog rodnog kraja u Srem (krajem 15. ili početkom 16. veka), postao je despot srpski i dobio na upravu mesto Morović u Sremu, gde je bilo njegovo sedište. Pravedni Stefan i ovde je činio narodu mnoga dobra. Junački se borio protiv nasilja turskog, jer su Turci sve više napadali severne hrišćanske krajeve i narode.

Istakavši se svojim borbama protiv bezboštva i nasilja turskog, a i svojim pravednim i pravilnim stavom prema svojim gospodarima u Mađarskoj, Stefan je dobio na upravu i mesta Miholjac i Glogovnica u Virovitičkoj Županiji, zatim gradovi Novigrad i Orahovica, a potom, zajedno sa svojom blagočestivom suprugom Jelenom, on dobi na dar i posed zvani Ešćem u Sremu. Ali, kada Turci uskoro zauzeše i grad Budim pa opkoliše i sam grad Beč, pravedni Stefan zamoli ugarskog kralja da mu da neko zaštićenije mesto, da bi se sa narodom svojim nekako izbavio od nasilja: „Plivamo usred neprijatelja, kao jabuka posred vode“, pisao je. I dobio je Šikloš.

Videći glad i stradanje svog naroda, Stefan je otvorio tada narodu svoje žitnice, i podelio žito hraneći tako svoje ljude, oprostivši im dugove. Zbog ovakve milosti i čovekoljubivosti, pravedni Stefan je od Slavonaca i Baranjaca bio poštovan kao svetitelj još za života.

Sahranjen na brdu Buntiru

Poživevši tako časno i bogougodno, blaženi Stefan se mirno preseli ka Gospodu (negde posle 1540. godine). Sahranjen je na brdu Buntiru. Supruga Jelena, raspustivši sluge, sama se povuče ispred Turaka negde u nemačke zemlje.

Kada su Turci zauzeli ove krajeve, desilo se čudo Božje. Jedne tamne noći turski vojnici, na mestu gde je Stefan bio pogreben, videše čudnu svetlost nebesku kako svetli na onom brdu. Misleći da je tu možda skriveno neko zlato ili srebro, Turci su počeli da kopaju i naiđoše na kovčeg sa telom blaženog pravednika. Telo je bilo očuvano, i odavalo je divan miris. Turski vojnici odmah o tome izvestiše starešinu Amira (ili Amurat-bega), koji je saznao da je to srpski knez Stefan, poreklom iz primorja, s kojim je Amir bio u daljnjem srodstvu. Glas o pronalasku svetih moštiju Sv. Stefana ubrzo se pronese na sve strane, pa su Amira srpski monasi zamolili da im preda kovčeg sa moštima Svetog Stefana.

Amir ukaza čast moštima hrišćanina i srodnika svog Stefana, i dozvoli monasima da ga uzmu. Monasi uzeše kovčeg sa moštima pravednog kneza Stefana i odneše ga u manastir Presvete Bogorodice zvani Šišatovac, gde je Stefan neko vreme živeo. Čuvši za sve ovo, supruga Stefanova Jelena, dođe odmah iz Nemačke u manastir Šišatovac. Poklonivši se sa svakom pobožnošću moštima svoga svetog muža, ona se zatim tu zamonaši, dobivši monaško ime Jelisaveta. Provodila je život u molitvama i podvizima, pa se posle tri godine mirno prestavi u Gospodu. Njeno sveto telo takođe je bilo preneto u manastir Šišatovac i sahranjeno.

Iz Šišatovca u Beograd

Telo Svetog Stefana počivalo je u manastiru Šišatovcu i njemu su dolazili da se poklone i pomole mnogi srpski ljudi, među njima i patrijarh srpski iz Peći Pajsije sa mitropolitom beogradsko-sremskim Avesalomom. Tom prilikom je patrijarh Pajsije napisao kratko žitije Sv. Stefana. Službu pak napisao mu je monah Petronije u manastiru Hopovu, na molbu jeromonaha Jefrema Šišatovčanina. U Stefanovom kraju, u selu Bečiću u Paštrovićima, podignuta je njemu crkva u prošlom veku i osvećena 1875. godine od strane kotorskog episkopa Gerasima Petranovića.

Za vreme Drugog svetskog rata, zbog nasilja ustaškog, mošti Svetog i pravednog kneza Stefana prenete su iz manastira Šišatovca u Beograd (14. aprila 1942. godine), i od tada se nalaze u Sabornoj crkvi u Beogradu.