PATIKE SPASAVA, RECEPTE ČUVA: Bane iz Krilove, obućar sa kulinarskom dušom
Zvanično radi od 8, ali je u radnji-radionici u Skerlićevoj ulici u Novom Sadu, najčešće već od 6 časova: Branko Barać, za komšije Bane ili još prepoznatljivije - obućar iz Krilove.
- Zanat sam počeo da učim uz starijeg brata dok je radionica bila u Krilovoj ulici, nedaleko odavde - priseća se početaka naš sagovornik. - Pošto je na tom mestu nikla zgrada, potražili smo novi lokal za radnju, a nedugo zatim nastavili da Novosađanima popravljamo obuću na dve lokacije, on na Limanu 2, a ja u Skerlićevoj. Da bi ljudi znali kod koga dolaze, zadržao sam u nazivu ime prethodne ulice.
Ko bi rekao da će kuvarskog tehničara, koji je potom završio Višu ekonomsku školu, život odvesti u obućarske vode?
- Svi se sećamo prve polovine 90-tih i krize koja je gazila sve pred sobom - kaže Bane. - Odlučio sam da napustim posao u jednom od Javno-komunalnih preduzeća i otisnem se u samostalne zanatske vode. Dok je ljudi, biće i obuće za popravke, jer je cipela od potrošnog materijala. A to su, podsećam, bila vremena kada je retko ko sebi mogao da priušti novu obuću. I tako...ušao sam u četvrtu deceniju obućarskog zanata, koji sam, a to neka mušterije potvrde ili opovrgnu, verujem dobro izučio.
Desetak šegrta prošlo kroz radnju
Kroz obućarsku radnju u Skerlićevoj ulici za prethodne tri decenije prošlo je deset šegrta.
- Neki su bili talentovaniji, a neki vredniji. Koliko mi je poznato, dvojica su u međuvremenu započela samostalni obućarski posao - ističe Bane. - od njih desetoro, šestoro ih je iz škole "Dr. Milan Petrović" izučilo obućarski zanat, na čega sam, takođe ponosan.
U Banetovoj radnji, utisak je, nema više mesta ni za iglu. I najmanji prostor na policama ispunjen je primljenim patikama, papučama, sandalama, cipelama, čizmama...za popravku, među kojima se nađe i poneka tašna ili kaiš.
- Obuću ne izrađujem, jer za to je potreban poseban zanat, počev od krojenja do izrade, tako da sam se bazirao isključivo na popravke - kaže Barać. - Od sezone zavisi i to šta se popravlja. Starije mušterije još se drže nepisanog pravila, da obuću koja je završila sezonu popravkom "pripremaju" za sledeću, dok srednja i mlađa populacija donosi na opravku ono što je aktuelno za tekuću sezonu. Kako se leto završilo, od patika, papuča, sandala i mokasina, police su sve punije dubokom obućom namenjenom za kišne dane, cipelama i čizmama.
Na pitanje koju vrstu obuće mušterije najviše donose, Bane odgovara kao iz topa:
- Patike! Stari majstori nekada nisu hteli ni da ih prime, a danas su police obućarskih radnji prepune patika raznih fela - naglašava Bane. - Sve se menja, počev od materijala za izradu obuće, rekvizita za popravku, pa tako i navika kako mušterija tako i nas obućara koji im stojimo na usluzi.
I dok je razgovor trajao, u radnju je kročila gospođa iz komšiluka u želji da joj se "srede patike koje obožava i ne bi tek tako da ih se odrekne".
- Najčešće na patikama stradaju špicevi, kao i postava na peti, tako da posla uvek ima - veli Bane. - Bitno je da su materijali za popravku kvalitetni i raznobojni, baš kao i konac za šivenje, kao bismo svakom udovoljili i obuću vratili što bliže prvobitnom stanju koliko je to moguće.
Branko kaže da obuću na popravci i lepi i šije, a najbolja opcija je da se zalepljeni deo dodatno ojača štepom.
- To, naravno, nije uvek moguće, pa mušteriji obično predložim najbolju soluciju. Trudim se da cene budu pristupačne, a podatak da dnevno moram da zaradim tri hiljade dinara samo za pokrivanje komunalija i jednog radnika zaposlenog po ugovoru, dovoljno govori. Generalno, mislim da bi država morala veću pažnju da obrati na zanatlije, jer će u protivnom vremenom nestati sa scene. U školama je, odavno, ukinut obućarski smer, ali pravi zanat može da se nauči samo uz majstora, u radionici.
Cipele popravlja, u kuvanju uživa
Svi koji ga iole bolje poznaju, znaju da je Branko Barać vrhunski kuvar.
- Pet godina sam u vidu dopunskog posla kuvao za jedan gastronomski časopis, ali mi je najlepše kada pripremim neko jelo za svoju dušu i ugostim meni drage ljude. Pitaju me često "da li se kajem što nisam radni vek posvetio kulinarstvu?". A ja obično odgovorim da bi, verovatno, najbolje bilo da danas lični dohodak primam u Javno-komunalnom preduzeću i ne brinem o broju primljenih porudžbina, nabavci repromaterijala i plaćanju komunalija, radnika po ugovoru i dažbina državi - u dahu kaže Bane.
Naš sagovornik kaže da su obućarske ruke uvek isečene.
- Osnovni alati koje svakodnevno koristimo su šilo, čekić i makaze, pa otuda i česte povrede pout rasekotina i uboda - opisuje Bane obućarske muke. - A najgore je kada se rana zagnoji. Takođe, kada brusimo, desi se da prašina nekada upadne u oko, što izaziva dodatne neevolje, ali sve to ovaj zanat podrazumeva.
U prethodne tri decenije bilo je raznih situacija, pa samim tim i anegdota.
- Svašta se dešavalo: počev od toga da greškom izdam nečiju obuću, pa do pokušaja da me prevare i podignu neke dobre cipele koje su "mangupima" zapele za oko. Dešavalo se i da mi senilni mušterija danima dolazi u radnju da traži svoje cipele, a na kraju se izvini jer ih je pronašao kod kuće - priseća se Bane, koji kaže da je Novi Sad još uvek dobro pokriven obućarskim radnjama i da o popravci cipela u gradu računa vodi dvadesetak odličnih majstora.
Tekst i foto: Sava Savić
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.