ŠTA UČINITI KAD INTIMA DOSPE NA DRUŠTVENE MREŽE Osvetničku pornografiju treba prijaviti

Odgovore na pitanja i ovu delikatnu temu dale su Nikolina Tomašević i Staša Ivković iz Udruženja za osnaživanje i razvoj građana i građanki „OsnaŽene“, vanredna profesorka Odseka za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Bojana Dinić, koordinatorka SOS ženskog centra Novi Sad Nevena Cvijanović i Sena Ratković, psihološkinja i psihoterapeutkinja. 

- Pre svega, važno je razumeti šta je to osvetnička pornografija i da shvatimo da to zapravo nije pornografija, već je reč o snimku seksualnog odnosa koji je trebalo da bude intiman - pojasnila je koordinatorka SOS ženskog centra Novi Sad, socijalna radnica i psihoterapeutkinja u edukaciji Nevena Cvijanović. - Vrlo često se događa da jedna od osoba nije pristala da se to i snimi, a kamoli distribuira, tako da je važno shvatiti da žene na tim snimcima nisu porno glumice. Najvažnije je zapravo da, ukoliko nam se neko poveri, ne svaljujemo krivicu na žrtvu, niti da ispitujemo o samom događaju i njenom načinu života. Važno je da je podržimo, budemo uz nju i informišemo je o svemu šta može da učini. Smatram da je najveća moć informacija, a žene vrlo često nisu informisane o tome da je ovo vid nasilja, niti o vrstama digitalnog nasilja. Važno je da znaju da postoje mnoge nevladine organizacije, uključujući i našu, pružaju besplatnu pravnu podršku. Pored toga, nudimo besplatnu psihološku podršku.

Panel je pružio priliku za razmenu iskustava, diskusiju o dosadašnjim saznanjima i najboljim praksama, kao i identifikaciju konkretnih koraka koje je moguće preduzeti kako bi se žrtvama ovog oblika nasilja pružila što efikasnija podrška. 

- Kao pojedinci, možemo da učinimo to da, ukoliko nam se u poverenju obrati neko ko je pretrpeo taj vid nasilja, predložimo konkretne mogućnosti na koje bi žrtva pristala - savetuje vanredna profesorka na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Bojana Dinić. - Ako se, recimo, pojave neovlašćene fotografije intimnog sadržaja na nekoj društvenoj mreži, žrtva može da piše administratorima jer, generalno, svaka mreža ima neku podršku koja obezbeđuje da se takav sadržaj ukloni. Svakako ne bi trebalo umanjiti problem sa kojim se žrtva suočava, nikako ne savetovati ignorisanje, zaborav ili nešto poput "samo će proći". Važno je da zna da smo tu, da ćemo je saslušati i uputiti je na određene institucije koje pružaju pomoć u ovakvim slučajevima. Ne možemo biti bez empatije, da stvaramo osećaj krivice, već moramo aktivno pomoći. Kao psiholozi i aktivisti, uvek savetujemo da se tako nešto prijavi, jer što je veći broj prijava, veća je vidljivost dela, a onda su i zajednica i donosioci odluka spremni da preduzmu nešto da se to spreči.

B. Pavković