SLUČAJ JADAR: Vreme će pokazati da li je srpski narod korišćen kao pešadija u nečijoj političkoj borbi

Svakodnevno 38.000 rudara silazi u okna

Više od dve trećine električne energije u Srbiji dobija se iz termoelektrana, što znači iz uglja. U rudarsko okno u našoj zemlji svakog dana silazi 38.000 rudara. Rudarski pozdrav „Srećno“ više je od simbolike, jer rudari na posao odlaze svesni opasnosti sa kojom se svaki dan suočavaju. Ovaj pozdrav objedinjuje dobre želje, ali i opomenu pred opasnostima, upućuje na siguran rad i budi osećaj jedinstva i poverenja među rudarima. Retki su oni van rudarske struke koji naslućuju kako izgleda taj „put u središte zemlje“. Rudari rado dele svoja iskustva, brige i probleme sa kojima se suočavaju. Većina nas kad nam je teško pomisli kako bi bilo dobro da dođe neko da vidi kako izgleda naš posao, a na ove pomisli imamo daleko manje prava nego oni kojima je radno mesto rudarska jama. 

Premijer sa rudarima na njihov dan u njihovoj uniformi 

Naše rudare u Resavici je na Dan rudara posetio Miloš Vučević, predsednik Vlade Srbije, i ovom prilikom proveo vreme sa njima, u njihovom radnom prostoru, noseći njihovu uniformu. Oni koji svemu traže negativnu stranu će imati svoj komentar na ovo, ali svako od nas razume da ako želimo da shvatimo kakav je život rudara i kako pomoći tim ljudima neophodno je zajedno sa njima zagledati se u tamu i oslušnuti šum zemlje iznad glave. Nakon provedenog vremena sa rudarima premijer Vučević je rekao da „niko nema pravo da ih potcenjuje, da ih unižava i niko nema pravo da im zabranjuje da rade. Zahvaljujući ovim radnicima i rudarima, možemo da napunimo naše mobilne telefone, rade nam svi kućni uređaji, kompjuteri, jer imamo struju. Ko god tvrdi drugačije, laže i obmanjuje građane Srbije“.

Jadar - političko pitanje svih pitanja 

Kada danas kažemo rudnik u našoj zemlji, svi misle samo na jedno. Reč je o projektu Jadar i potencijalnom rudarenju litijuma. Ovo pitanje postalo je političko, daleko više od pitanja rudarstva, privrede ili zaštite životne sredine. Nije prvi put da opozicija koristi strah i naboj emocija u političkoj borbi. Ovo je čak manje gadno nego kada su isti ovi ekolozi koristili najveću tragediju u zemlji formirajući koaliciju „Srbija protiv nasilja“. Istina da je politika daleko više pitanje emocija nego racija i da političari to koriste u svakom kutku ove planete. Isto tako je istina da imamo pravo da to jasno kažemo i prepoznamo. Svako od nas živi svoj život, sa svojim ciljevima, ambicijama, nadama, strahovima, vrlinama i manama. Malo ko se detaljno bavi proučavanjem tehnologije vađenja i prerade ruda. Kao takvi idealni smo za širenje straha i zabrinutosti za stanje životne sredine koja nas okružuje. Ko se ne zamisli nad i najmanjom šansom da u budućnosti živimo u svetu zagađenog zemljišta, vode i vazduha. Upravo ova zabrinutost je veliki politički kapital onih stranaka koje žele promenu vlasti u Srbiji. 

I Vučić i Vučević su za očuvanje životne sredine 

Potpuno isti slučaj imali smo nakon tragičnog stradanja dece 2023. godine. Tada je politički kapital bila naša zajednička tuga, strah i neverica. Taj politički kapital liderima opozicije niko nije smeo da prisvaja, pa čak ni roditelji nastradale dece za koje je Marinika Tepić rekla da nemaju tapiju na bol. Taj bol sme da služi samo kako bi se ona i njeni saborci vratili na vlast. Nakon ovog najsramnijeg vida borbe za vlast, širenje panike oko litijuma deluje bezazleno. Više puta predsednk Vučić i premijer Vučević isticali su da neće biti rudarenja, ako ne postoje garancije za zdravlje ljudi i očuvanje životne sredine. Vučić je već politički veteran koji više puta ističe da je ostvario većinu svojih ambicija i da mu je sada najvažnije kako će ga istorija zapamtiti. Neko ko je preporodio Srbiju, podigao je iz siromaštva i vratio joj dostojanstvo sigurno ne sanja snove da ga u udžbenike istorije upišu kao nekoga ko je zagadio Srbiju, potrovao sve živo u Drini, Savi i Dunavu i ostale besmislice koje svaki dan čujemo od opozicionih političara. Naši strahovi i brige neće nestati lako, samo vreme će pokazati da li je srpski narod korišćen kao pešadija u nečijoj političkoj borbi. Važno je samo da se nakon proteka tog vremena osvrnemo i podsetimo ko nas je lagao i koristio i da te snage snose političke posledice. 

Branko Jakovljević, master ekonomista