VATRENI CRV OSVAJA JADRANSKO MORE Pogledajte gde je još posle Budve snimljena ova iritantna živuljka OTKRIVENO ZAŠTO JE TAKO OTROVAN

Index je u plićaku na dubini od desetak centimetara na Korčuli snimio vatrenog crva, morsku životinju koja se s klimatskim promenama sve više širi prema severu. Vatreni crv (Hermodice carunculata) je vrsta gusenice iz porodice Amphinomidae. U Jadranu je vatreni crv autohtona vrsta, ali u poslednje vreme ima ga ga sve više u severnim krajevima, posebno leti.

Prvi ga je otkrio pruski prirodnjak Peter Simon Palas 1766. godine na području Karipskog mora. Rasprostranjen je na području Atlantskog okeana i u Crvenom i Sredozemnom moru. Termofilna je vrsta, što znači da voli toplije vode. Crveno-bele je boje, a može narasti do 70 centimetara i doživeti devet godina starosti. Po prehrani je predator i strvinar koji se hrani velikim brojem morskih vrsta, od morskih zvezdi do riba.

Srodan je zmijama, telo mu je sastavljeno od brojnih prstenova, kojih može biti stotinu. Plavo-sivo-ružičaste su boje, a međusobno su odvojeni tankom svetložutom linijom. Na bokovima ima crvene ili smeđe škrge, ispod kojih su skrivene bele hitinske čekinje. Obično se spuštaju nadole, ali ako crv oseti da je u opasnosti, raširiće ih i podići u odbrambeni položaj.

Čekinje su vrlo tanke i čvrste poput iglica, a na sebi nose otrov. Njihovi vrhovi mogu se zabiti u telo kupača ili životinje i popucati. Otrov na njima može izazvati jaku iritaciju, crvenilo i dugotrajan svrab zbog čega je dobio naziv vatreni crv. Kod osetljivijih ljudi može čak nastati kratkotrajna paraliza dela tela.

Koktel toksina

Profesor Petar Kružić, morski biolog s Prirodno-matematičkog fakulteta u Zagrebu, kaže da se dugo pretpostavljalo da su vatreni crvi otrovni i da koriste svoje dorzalne krečnjačke setae za injekciju toksina.

"Novija istraživanja pokazuju da oni za obranu od grabljivica koriste složenu mešavinu toksina koji se nalaze u četinama. Dokazano je i oslobađanje tih otrova iz vrhova četina. Takođe je sugerisano da bi vatreni crvi toksine mogli da izdvajaju iz svoje prehrane, uključujući palitoksin (PTX), najjači poznati neproteinski toksin, koji proizvode žarnjaci kojima se hrane", kaže Kružić.

Kako se zaštititi?

Ante Žunec s Fakulteta prirodnih nauka u Puli, magistar ekologije i zaštite prirode, kaže da je zabeleženo da vatreni crvi znaju da se hrane ribama ulovljenim u ribarske mreže zbog čega prouzrokuju ekonomsku štetu.

"Uglavnom naseljavaju kamenita područja gornjeg infralitorala do 20 metara dubine, a u toplijim morima javljaju se do dubina od 300 metara. Iako se smatraju autohtonom mediteranskom vrstom, imaju invazivni potencijal, odnosno mogu negativno uticati na autohtonu bentosku makrofaunu zbog svoje otpornosti na prirodne i antropogene stresore što im omogućava povećanje brojnosti u različitim ekološkim uslovima. Takođe, ova vrsta ima malo prirodnih neprijatelja", kaže Žunec.

Pulski naučnik tumači da zbog termofilnog karaktera, odnosno zbog sklonosti toplijim vodama, vatreni crvi u poslednje vreme postaju sve brojniji na području severnog Mediterana, uključujući i severni Jadran, posebno u letnim mesecima. Zadnjih desetak godina oni su se iz južnog Jadrana proširili na srednji i severni deo.

"Leti se javljaju u plitkim vodama i mogu biti potencijalno opasni za kupače. Naime, ova vrsta na svojim prstenovima ima snopove čekinja koje u sebi nose neurotoksin koji u fizičkom kontaktu s kožom može dovesti do bola, oticanja, pečenja, crvenila i svraba. U plićaku često stradaju kupači ili ribari dok čiste ribarski alat. Isto tako mogu stradati i ronioci koji diraju ili se naslone na vatrenog crva prilikom ronjenja.

Ukoliko dođe do slučajnog uboda, mesto je potrebno očistiti alkoholom, a ukoliko su u koži zaostale čekinje, potrebno ih je izvaditi pomoću lepljive trake ili selotejpa. U slučaju jače ili alergijske reakcije najbolje se obratiti lekaru. Uprkos tome, ove vrste se ne treba bojati - lako ju je uočiti zbog njene intenzivno crvene boje i najbolje ju je jednostavno zaobići", poručio je Žunec.

(Telegraf.rs)