DVADESETI VEK U KARLOVCIMA POČEO S ŠERETSKIM UDRUŽENJEM Nije svako za gnjavatora USLOVI SU BILI STROGI

U pitanju je glasilo kalendarskog tipa čiji izdavač je bilo udruženje osnovano prve godine 20. veka pod nazivom „Gnjavatorsko udruženje“. Iza imena i udruženja i glasila koje je štampalo novine nazire se šeretski duh dela ondašnjegkarlovačkog stanovništva. Osim po tome što je izdavalo novine,

„Gnjavatorsko udruženje“ posebno je i po tome što je postojalo punih četrdeset godina na čemu mnoga tadašnja, a i sadašnja udruženja mogu da mu zavide. Ime je dobilo po tome što niko članove udruženja nije smeo ništa da pita jer bi u suprotnom oni davali odgovor „Šta gnjaviš!?“ Kaže se da su bili najveći gnjavatori na svakom skupu. Parola im je bila „Gnjavaža je duševna masaža“, koja se nalazila iznad njihovog grba u čijoj osnovi je ruka koja steže nečiji vrat, a ispod toga je pisalo „Negacija vitalne egzistencije“. Njihova vrcavost išla je dotle da su štampali legitimacije gnjavatora, stočne pasoše, specijalne dopisne karte... Imali su i himnu koja se završavala stihovima: „Gnjavaža j’ svetlost, gnjavaža j’ moć - gnjavimo stoga i dan i noć“. Pored velikog broja „aktivista“, koji su činili bazu društva, gnjavatori su imali i počasne članove, a tu titulu su nosili birtaš IlijaProdanović iz Starog Slankamena, Branko Sekulić Leptir iz Zrenjanina, Đorđe Marković Koder iz Novog Sada i drugi. Branko Sekulić smatran je najvećim srpskim gnjavatorom, ali doajen udruženja bio je novosadski berberin Stevan Svinjarević u čiju berbernicu su se slivali svi tračevi i vesti iz varoši.

Udruženje je imalo stroga pravila, pa nije bilo lako postati član. Jedan od uslova za članstvo bio je da je kandidat bar poslednje tri godine govorio na skupštinama Matice srpske ili Srpskog narodnog pozorišta, a ne bilo kog drugog udruženja. Trebalo je da je u svom „dosijeu“ imao najmanje 500 zdravica izgovorenih u toku godine i da je svaka od njih bar pet rifi dugačka. Na članstvo u društvu mogao je da računa onaj ko je napisao takvo delo u vezanom ili nevezanom slogu od kog je bar svaki drugi čitalac pokvario na pola godine stomak, svaki četvrti dobio zapaljenje mozga, a svaki čitalac se zakleo da nikada više neće knjige u ruke uzeti. Na kraju, član je mogao postati i onaj ko može bez ikakvih pomagala, samo svojom čistom gnjavatorskom pojavom rasterati sve šetače na korzou ili promenadi.

U „Gnjavatoru“ za 1907. objavljeno je da je upravni odbor za tu godinu proglasio nove mesare i šinetre za telesne gnjavatore, a za duševnepenzionere, oficire, književnike i naučne radnike, te kompozitore građanske i klasične muzike. U pokušaju da se bave „ozbiljnim“ poslovima karlovački gnjavatori našli su za shodno da savetuju 1908. povodom konkursa za upravnika SNP-a šta bi budući upravnik trebalo na toj funkciji da poseduje. Po njihovom mišljenju ta ličnost bi trebalo da bude „razroka da bi mogla u isti mah i jednu i drugu glumačku stranku pođednako gledati“. Valjalo bi, kako su oni mislili, da to bude neko ko ima jak stomak da može svaki dan uredno svariti sve ćefove raznih glumaca i glumica, a da pri tom poslu nikada ne pukne. Kao najvažnije, od budućeg upravnika se očekuje da ima tako mekanu kičmu da se može uspešno savijati ne samo prema pozorišnom i ekonomskom odseku, nego i prema upravnom odboru, svim mesnim odborima, njihovim članovima, kritičarima i dopisnicima. Uslov pride je bio da je „bar tri godine savesno vršio evnuhsku službu kod turskog sultana u Carigradu“.

Opstali su do 1941. Pred kraj postojanja okupljali su se u knjižari Radivoja Zagorice. Verovatno ih je gnjavatorski duh učinio dugovečnim.

Zorica Milosavljević