IGOR JURIĆ, INICIJATOR AMBER ALERTA I TIJANINOG ZAKONA Smisao i dalje tražim, ali ga i pronalazim; SKUPLJAM SNAGU da odem do čoveka koji je ubio moje dete i pitam ga – ZAŠTO

Ove tragedije su nas sve ozbiljno uzdrmale, nikako svi na isti način, ali su, poput koncentričnih krugova tuge, došle do svih nas. Na koji način se s traumom bore oni koji su je osetili na svojoj koži, „Na kafi s psihologom“, zajedno sa Tamarom Džamonja Ignjatović, psihološkinjom, i Veranom Matićem, direktorom Hemofarm fondacije, iskreno i bez zadrške pričao je Igor Jurić, aktivista i ambasador „Amber alerta“ u Srbiji, inicijator Tijaninog zakona, i Tijanin otac koji je i sam kćerku izgubio na užasan način.

U trenutku kada doživiš smrt deteta, stvari potpuno gube smisao. Kako pronaći smisao u događaju koji ga nema?

- To traženje smisla mi je bilo i najteže. Tih prvih tri-četiri meseca nakon tragedije, apsolutno je bilo pitanje kako nastaviti život dalje jer zaista je potpuno besmisleno razmišljati o tome da živiš život, a tvoje dete ga je izgubilo – kaže Jurić, ističući da je u danima potrage imao mnogo snage, a zatim je došao slom. - Ni u jednom momentu tih 12 dana potrage za Tijanom nisam se spremao niti za trenutak da postoji mogućnost da će je pronaći mrtvu. Dakle, ja nisam imao pripremu u smislu da postoji opcija da to može da se desi. I kada se desilo, taj udarac, saznanje da ti je dete mrtvo, nešto je što te potpuno parališe i gubiš potpuno smisao života.

Kako kaže, tri meseca trajala je teška depresija, u traganju za smislom koji će ga voditi da nastavi život.

- I dalje tražim smisao, ali ga i pronalazim, shvatam da moram da nešto dobro radim. Do tragedije nisam imao smislen život. Razlog vlastitog postojanja našao sam tek kad se ona desila.

 Ne bih se složio s tim da naše društvo nema empatije, ali se mi ne znamo ponašati u situacijma kada nekome treba da priđemo - kaže Jurić. – Ljudi su bežali od mene na ulici. Ali, ne zbog toga što nemaju empatiju, već zato što ne znaju šta da mi kažu. Kako da me pitaju „Kako si“? Pa pitaj kako sam, ja želim da me pitaš. Mi često pogrešno reagujemo, ne znamo kako da se ponašamo, ali me niko ne može ubediti, a govorim iz sopstenog iskustva, evo već 10 godina, da nema empatije. Kada me vide, ljudi me često zagrle, puste suzu, znam kako se osećaju, koliko im je teško i koliko mi je drago što me vide. Na društvenim mrežama ima i ružnih komentara, ali na njih ne reagujem, imam svoj cilj, guram svoju priču i znam da ću je izgurati, ali znam kako se ljudi osećaju i kako se ponašaju prema meni kad se negde pojavim. Znam koliko su mi ljudi koji su nevidljivi mnogo pomogli da dođe do ovog sistema, da dođe do izmene zakona.

I tako je nastala bitka za Tijanin zakon, višegodišnja borba za uvođenje Amber alerta u Srbiju, u čijem smo prvom korišćenju, nažalost, svi nedavno učestvovali. A borba je i sistemska i lična. A on zna šta je najvažnije za roditelje koji su pretrpeli gubitak.

- Ja ne bih želeo mural sa patikom moje Tijane, koja je izgubljena te večeri, ne bih voleo da Tijana bude ovde na svakom zidu. Ono što bih voleo i što sam siguran da bi Tijana volela jeste da se nešto promeni. To je ono što bi želeo, čini mi se, i svaki roditelj stradale dece i u Orašju, Duboni i „Ribnikaru“. Meni ne trebaju mauzoleji, memorijalni centri, meni treba da uradim nešto da Tijana nije bez smisla izgubila život. Da je njena tragedija doprinela nekoj promeni na bolje. Da kažemo: „Da, izgubili smo jedan život, ali smo spasili sto“. Treba da nađemo sistemska rešenja kako ćemo preduprediti neke tragedije.

Kao primer navodi da je Institut za mentalno zdravlje otvorio Centar za mlade u Beogradu, u Resavskoj 22. To je mesto gde će oni uzrasta od 10 do 30 godina, potpuno besplatno, moći da zatraže savetodavnu psihološku podršku. Na Instagram stranici i na TikTok stranici cezam.bgd može se odabrati termin koji vam odgovara kod psihologa i na taj način dobiti besplatnu podršku. Nakon toga razgovarate sa psiholozima šta vam je dalje potrebno…

 Najteže pitanje - „zašto“ – Jurić postavlja sebi svakog dana.

- I neću se smiriti dok ne dobijem taj odgovor. A da bih ga dobio, skupljam snagu da odem do čoveka koji je ubio moje dete i da ga pitam – zašto? Nekoliko meseci nakon zločina saznao sam da je tog mladića – Dragana Đurića – dok je bio Tijaninih godina, otac žestoko zlostavljao. To saznanje me je duboko šokiralo, jer sam saznao i da to nasilje, koje se njemu dešavalo, niko nije prijavio. Kasnije je kao odrastao čovek preneo model takvog ponašanja na žrtvu koja je bila isto tako bespomoćna, kao što je bio bespomoćan i on. Zato i jeste cilj da u radu s takvom decom prekinemo lanac nasilja, da se ne bi dešavale tragične stvari kao što je smrt jedne petnaestogodišnje devojčice koja se zvala Tijana.

- Želim da ostanem izvan institucija jer mislim da je uticaj mnogo jači nego da sam deo institucije  – kaže Igor Jurić. – Zapravo, ja njih moram da nateram da sarađuju sa mnom, a ne da ja sarađujem s njima. To je način na koji mi danas funkcionišemo. Mi smo pokrenuli Boravak za decu s problemima u ponašanju. Želimo da na jedan novi, inovativan način radimo s tom decom. Krenuli smo u tu priču pre neke dve i po godine. Jako sam ponosan što smo uspeli da uđemo u objekat u Resavskoj. On čeka decu koji imaju problem u ponašanju, gde će izuzetni stručnjaci pomagati da se deca vrate na pravi put.

Ivana Radoičić