MODERNI SPAJDERMENI: Stižu tamo gde niko ne može; GLEDAJU NA SVET IZ PTIČJE PERSPEKTIVE

Kada je 2005. godine došao u Novi Sad vlasnik firme „Urban alpinism” Vladislav Sudakov, kaže da je ljudima to bilo nesvakidašnje, ali su se vremenom navikli. Pa ipak, mnogi se još uvek začude ili oduševe kada im se neko samo pojavi na prozoru ili visi sa krova zgrade.

– Pročitao sam oglas u novinama: „Dobro plaćen, ali visoko rizičan posao” – objašnjava Sudakov, na početku našeg razgovora. – Tada sam imao 22 godine i šta je visok rizik? To se ne zna. Došao sam, bio je još jedan kandidat i nakon što smo se spustili ja sam osetio pozitivan adrenalin, a taj momak je skinuo pojas sa sebe i rekao doviđenja.

Naš sagovornik napominje da nije imao nikakvo predznanje, nego je učio usput, iako ima mnogo onih koji su se bavili sportskim penjanjem i onda spojili hobi i posao. Upravo takav je i jedan od njegovih radnika Ivan Makarov, koji je iz Rusije došao u decembru 2022. i već 17 godina radi ovaj posao. Kako kaže, u Rusiji sezona traje od proleća do kasne jeseni, a pošto kod nas nema prave zime, sezona uvek traje. 

– Uvek imam neki strah i to je, mislim, normalno – navodi Marinkov, koji je inače radio i na visini od 120 metara, odnosno 40 spratova. – Moja porodica nije bila protiv ovog posla, jer je to prvo bilo kao hobi. Neko igra fudbal, a ja visim. 

S obzirom na to da rade na velikim ili malim, ali svakako visinama, bezbednost je na prvom mestu. Vladislav Sudakov kaže da je evropski sistem bolji od, na primer, američkog, jer podrazumeva dva užeta - jedno radno i jedno sigurnosno, dok potonji sistem podrazumeva samo jedno, ali debelo uže. Pored toga, vezuju se ne za jedno, već dva mesta na krovu i obavezna je oprema – od kacige, naočara, užeta koje ide preko torza da ne bi radnik mogao da se prevrne naopačke, pa do sigurnosnih uređaja, gurtne i protektora za uže. Uvek se nosi sa sobom sistem za penjanje da radnik ne bi ostao „zaglavljen da visi”. 

– Deluje opasno, ali ako vodiš računa, ako si obučen i spreman, nema problema – govori Vladislav, međutim, dodaje i da je bilo povreda usled naopreznosti, ali da se njemu nisu dešavale. – Imao sam jednu nezgodu kada sam se posvađao sa devojkom, sadašnjom ženom i sedim na ivici zgrade, stavio sam dve kante materijala za pojas i ne osetim kao da sam seo, kad pogledam ono - nisam ništa zakačio! Šest spratova, a ja visim, bitno da je materijal na meni. 

Objasnio je i da se vremenom oprema usavršila, te da je sada samim tim i sigurnije, ali da kompletiranje jedne opreme košta i do 1.500 evra. Kako kaže njegov najnoviji, a najmlađi radnik, devetnaestogodišnji Danijel Barbulović, veruje opremi, te nema strah, mada su njegovi roditelji u početku imali, iako se ranije bavio sportskim penjanjem.

Vladislav kroz smeh dodaje i da postoje profesionalne deformacije – kada uđe u lift, uvek klikne poslednji sprat ili, pak, kada prolazi pored zgrade gleda da li su prozori oprani ili da li nešto otpada sa fasade i predstavlja opasnost za prolaznike.

Sem opasnosti, urbani alpinizam ima i svojih prednosti, a to nisu samo oduševljena deca i prolaznici i kafa na visini – pogled je uvek lep, a što ste više, postaje sve lepši. To potvrđuje i Vladislav, navodeći primer kada je radio na Mostu na Adi, na 200 metara visine. Ne samo da je pogled bio lep, već je, kaže, osetio i kako se most njiše.

Tekst i foto: N. Šolaja