DOLAZI LI KRAJ MODERNIM FILMSKIM SERIJALIMA? Falične franšize

Svedoci smo propasti brojnih filmskih serijala koji su nekada smatrani zlatnim standardom popularnosti i uspeha na bioskopskim kasama. Od saga o superherojima do ponovnog pokretanja omiljenih filmskih klasika, reka publike koja hrli da vidi još jednu verziju svojih omiljenih priča i likova počela je polako da presušuje. Univerzalov “Mračni univerzum”, zasnovan na stvorenjima iz ere crno-belih horor filmova poput mumije i Frankenštajnovog čudovišta, nije odmakao dalje od prve neuspešne ekranizacije. Nove “Isterivače duhova” su ovih dana dočekali prazni bioskopi. Sonijeva superherojska franšiza, bazirana na galeriji Marvelovih likova iz serijala o Spajdermenu, dostigla je popularnost jedino kao predmet podsmeha, a njihov poslednji film “Madam Veb” upravo je zabeležio rekordno lošu zaradu širom sveta. Studiji Marvel i DC su u slobodnom padu već godinama i jedino što se ističe u moru bledunjavih ekranizacija koje imaju da ponude je prstohvat simpatičnih televizijskih serija poput “Lokija” i “Mirotvorca”.

Uzroci za ovo su brojni, ali nimalo iznenađujući. Filmski serijali su i ranije propadali zbog “zamora materijala” – hiper-produkcije sadržaja, oslanjanja na ustaljene formule i nedostatka inovacije. Ništa manje štetne nisu ni posledice zakulisnih sukoba između umetnika i velikih holivudskih studija koji dovode do toga da umesto talentovanih stvaralaca filmove prave kadrovi spremni na kompromise koji ne zadovoljavaju nikoga, a time i do sistemskog opadanja kvaliteta. Stariji ljubitelji “Zvezdanih ratova”, “Parka iz doba Jure” i Marvelovih superheroja su prezasićeni obiljem sadržaja koji zapravo ne donosi ništa novo, a privlačenje novih, mlađih gledalaca se pokazalo još rizičnijim od igranja na kartu nostalgije postojeće publike. Popularnost striming servisa i tehnologija koje omogućavaju potpuno bioskopsko iskustvo u sopstvenom domu samo su doprineli da ljudi sve više izbegavaju odlazak u bioskop kad iskustvo gledanja osrednjeg, bučnog blokbastera mogu sebi da prirede i kod kuće.

Koliko god da deluju kao posledica trenutka u kojem živimo, ovakve promene predstavljaju prirodne tokove ponude i potražnje u industriji zabave i metode sa kojima bi trebalo da se s njima uhvati u koštac nisu ništa novo. Osluškivanje pulsa publike, prihvatanje vizuelno-estetskih i narativnih rizika i kreativne kolaboracija autora koji imaju nešto da kažu su i ranije uspevali da donesu preko potrebne promene i privuku novu publiku. Nažalost, ova rešenja zahtevaju sposobnost brzog prilagođavanja kojoj glomazni filmski studiji opsednuti višegodišnjim projektima jednostavno nisu vični. Kao što najčešće biva, pozitivnu promenu će najverovatnije doneti manji studiji i niskobudžetni filmovi - što je dobra vest za ljubitelje filmova, ali ne i za bioskope širom sveta koji se po pitanju zarade uglavnom oslanjaju na holivudske blokbastere. Što nas dovodi do zanimljivog pitanja: hoće li kraj filmskih franšiza doneti i kraj velikih bioskopa? 

Nemanja Jovanov