NALIČJE STAROG NOVOG SADA Matildine usluge plaćali vojnim tajnama

Pričinjena je zamašna šteta, a samo zbog činjenice da su bombe bile napunjene običnim barutom, te zato njihovo dejstvo nije bilo razorno, niko nije stradao. Jer, štamparija sa nalazila u prizemlju dvospratnog zdanja gde je na gornjoj etaži stanovalo nekoliko porodica s decom. Policija je odmah blokirala ulice oko zgrade, ali atentatori nisu uhvaćeni.

I mada nikada nisu otkriveni ni naručioci ni izvršioci ovog bombaškog napada, u pozadini svega izvesno je bila politika. Naime, kako je tvrdila tadašnja lokalna štampa, “Dojčes folksblat” je, kao eksponent berlinskih avangardista, svojim pisanjem otvoreno podrivao lojalnost nemačkih građana, „harangirajući ih protiv Srba i radikala“, te su bombe verovatno predstavljale upozorenje. No, uprkos opravdanim sumnjama da ima onih kojima je Berlin bliži srcu od Novog Sada i Beograda, ni tih ni kasnijih godina ipak neće biti zabeleženo nijedno hapšenje kakvih nemačkih špijuna, za razliku od mađarskih, koji su punili i zatvore i novinske stupce

Jedan od najzanimljivijih slučajeva iz te fele vezan je za krojačkog pomoćnika Svetislava Stankovića, kojem će novosadski sud rebnuti nekoliko godina teške robije zbog špijuniranja za račun Pešte. Stanković je izvesno vreme, na samom kraju Velike vojne, bio komandir pogranične straže kod Pečuja u Baranji, i tu se upoznao sa izvesnom Marijom, s kojom će ubrzo stupiti i u ljubavnu vezu. Tako će u krevetu Svetislava prihvatiti i da za račun Hortijeve vlade prikuplja podatke o vojsci u Vojvodini. Te podatke on bi davao Mariji, a ona ih onda nosila u Segedin, usput se baveći krijumčarenjem svile i drugih luksuznih artikala.

Stanković će u januaru 1923. i lično otići u Pečuj, gde će šefu mađarskih obaveštajaca, majoru Roževaju, predati tačno brojno stanje 27. puka kraljevske vojske, pregled naoružanja, pa čak i adrese svih oficira. Ali kada se mesec dana kasnije ponovo uputio u Mađarsku, uhapšen je. Budući da su kod njega tada pronađena i brojna vojna akta poverljive prirode, nije imalo smisla pravdati se, te je njegova jedina odbrana na sudu bila da je sve činio zbog smrtne zaljubljenosti u fatalnu Mariju. 

Izvesna Marija biće u srcu još jedne špijunske afere, nakon koje je sredinom 1929. Sud za zaštitu države osudio inženjera Mihajla Semeredija, rezervnog oficira mađarske vojske, na 10 godina robije, a vaspitačicu Matildu Katoi na tri godine strogog zatvora. Sud je našao da je Semeredi kriv što je za račun komšijskog obaveštajnog odeljenja prikupljao podatke o stanju jugoslovenskih vojnih jedinica, pa je tako uspeo da dozna broj i tip aeroplana u Novome Sadu, kao i još neke važne podatke, a u toj špijunskoj raboti mu je pomagala Matilda. Iako Semeredijeva ljubavnica, ona će, po inženjerovim instrukcijama, u isto vreme održavati intimne odnose i sa jednim srpskim kapetanom. Kako ovaj oficir očigledno nije bio nepresušan izvor informacija, Matilda će tokom vremena od svoje drugarice Marije Švrake, inače devojke lakog morala, tražiti da je upozna sa što više momaka s epoletama.

Tikva je pukla kada je Semeredi pokušao da uvuče u svoju mrežu carinskog službenika Avgusta Zablaćana, i to za mesečnu platu od 7.000 dinara i pride nagradu za svaki poverljiv akt, ali je ovaj to otkucao srpskim vlastima. Na suđenju, međutim, nije Zablaćan bio glavna zvezda, već Marija. Ona će do detalja ispričati kako je podvodila Matildu srpskim oficirima, koji su njene seksualne usluge praktično plaćali vojnim tajnama, te da je i nju po sličnom modelu vaspitačica htela da uplete u svoja špijunska zločinstva. Matilda Katoi je sve te optužbe kategorično odbacila, igrajući na kartu da je Marija prostitutka, „koja se celom svetu za pare davala“, te da stoga njena reč ništa ne vredi. Na tu kartu su igrali i advokati odbrane, tvrdeći da ceo slučaj nije dobro isleđen, već je stavljen samo u ruke svedoka čije su moralne kvalifikacije – mizerne. No, sud se tim neće složiti, već će biti skloniji da veruje Mariji, koja nije ni krila da se bavi najstarijim zanatom, nego vaspitačici u dečjem zabavištu kroz čiji je krevet prošao čitav oficirski kor.    

No, neki ozbiljniji igrači iz te fele nisu ni stigli do suda. Tako će krajem aprila 1925. na pruzi kod Novog Sada čuvar pronaći leš nepoznatog muškarca. To što mu je glava bila razmrskana, a desna noga odsečena od trupa, predstavljalo je „dokaz” da ga je voz pregazio. Nepoznanica je bila – kako i zašto. Istragom je utvrđeno da se radilo o Vaclavu Benešu, čehoslovačkom podaniku, kod koga su nađene tri fotografije nepoznatih muškaraca i revolver, dok su u njegovoj cipeli bili skriveni komadići poverljivih spisa. Sumnja da je reč o mađarskom agentu ostala je zapečaćena u policijskom dosijeu.

Miroslav Stajić