REZON Hapšenje demokratije

Kao što je Bernard Šo u “Čoveku sudbine” rekao za Engleze, u Srbiji nikad nećete naći nijednog opozicionara, levoliberalnog intelektulaca ili novinara, koji misli da u nečemu greši. Ne postoji ništa toliko loše što neće uraditi, ako im ide u prilog, pozivajući se na princip. Oni podrivaju suverenitet Srbije pozivajući se na patriotizam. Uništavali su privredu pozivajući se na razvoj demokratije. Pljačkali su građane zalažući se za ljudska prava. I kad je nacija stala na suprotnu stranu od njih, skovali su floskulu da je budućnost Srbije izgubljena.

Najnovija antidemokratska ideja na koju su došli jeste nastojanje da zabrane kampanju od vrata do vrata, koja su u celoj zapadnoj civilizaciji primenjuje punih 340 godina, od izbora za kratki parlament. I to proglase građanskim hapšenjem. Nije to tako bilo uvek. Svi Novosađani to dobro pamte. Od 2008. do 2012. dok su bili vlast, svakih nedelju dana su išli od stana do stana i nudili građanima saksije sa cvećem, tražeći da budu njihov siguran glas. Zašto to sada rade? Zašto im VDV smeta? Zato što nemaju dovoljno ljudi spremnih da idu na teren i bore se za njihove ideje! Jer nemaju ideja. Stalno govore o institucijama, a neprestano ruše sve institucije  zasnovane na demokrtaskoj volji građana. Prošle godine su tražili prevremene republičke i beogradske izbore. Ove godine traže prevremene novosadske izbore, a da izbori u Beogradu ne budu kad predviđa zakon, nego kad njima odgovara. Da im olakšam – uzalud se uzdaju u sreću, njima nikad ništa neće odgovarati. Ne postoji način da se do glasova dođe sedeći u udobnim poslaničkim klubovima u Skupštini Srbije i dorćolskim restoranima i kafićima. 

Nije važno jesu li izbori u Beogradu, Nišu, Kikindi, Vrbasu, Bačkoj Palanci, Novom Sadu, ili u bilo kom drugom gradu. Napredak ne dolazi zbog gradova. Napredak dolazi iz srca ljudi koji vole svoj grad i svoju zemlju. Bez ljudi, gradovi su samo asfalt, čelik, cigla, staklo i malter.

Sasvim je očigledno - SNS trijumfovati i u Beogradu i u Novom Sadu, i na svim drugim izborima. SNS je jedina stranka čiji su aktivisti nedeljama neprestano na terenu. Čiji su funkcioneri na terenu. Rad od vrata do vrata je težak. I komplikovan. I zahteva celog čoveka. Čoveka koji je predan. I posvećen. VDV je aktivnost koja zahteva veliku dozu entuzijazma, i ne manju količinu šarma, znanja o rezultatima i planovima, i retoričkog umeća i vere u vrednosti koje se propovedaju. Radi se poslepodne, nakon redovnog posla. I vikendom. Često bez ručka i odmora. Bez popodnevne dremke. Kafice u kvartu i ćeretanja Teja Dori, Breskvici, Navaljnom, Zelenskom, Trampu i Bajednu, evroparlamentarcima. 

To ne interesuje ljude kojima se kuca na vrata. Oni traže rešenje za svoje probleme. Za svoje, a ne tuđe ambicije. Više od dve decenije od 1990. do 2012. bili su žrtve loše politike, koja je gomilala deficit na deficit, stavljajući pod hipoteku njihove živote. Za sve to vreme gledali su kako političari iz sirotinjskih cipela uskaču u luksuzne stanove i odela. I kako ih sa televizije obasipaju praznim frazama o ljudskim pravima, demokratiji i evropskim vrednostima. A njima su trebale ulice. Kanalizacija. Vodovod. Vrtići. Bolji prevoz. Fabrike da imaju gde da rade. Da mogu da hrane i školuju svoju decu. Oni će glasati za onog ko im dođe na noge i ko im da garancije da razume njihove potrebe i uveri ih da je njihovo rešavanje suština njegove politike. Bez Brisela. Bez Strazbura, Beča, ili Minhena.

Problem ljudskih potreba ne rešava se floskulama. Floskula je filozofija ispraznosti.

Metafizika bezidejnosti. Ne može se građanima nametnuti šta da žele. U šta da veruju. Čemu da se nadaju. Za koga da glasaju. Ne postoji drugi put do njihovih srca, razuma i potreba. Samo kroz saradnju. Ne postoji prečica do većine. Da bi se zadobilo narodno poverenje mora se ostvariti bliskost s ljudima. To se ne postiže pozivanjem na strance. Izgovaranjem fraza o demokratiji, ljudskim pravima, i krađi izbora. To nije dovoljno. Nema glatke i brze ceste. Nema prečice. Nema opsene. Samo rad!

Jeste li spremni da nakon posla sate i sate provedete na terenu, i puni bodrosti kucate ljudima na vrata? Da ih pitate za njihove želje i potrebe. Da nemate vikende. Da ne doručkujete i ne ručate kod kuće. Da se posvetite i predate jednoj ideji. Niste! Zašto onda mislite da ste bolji od tih ljudi? Pročitali ste više knjiga? Bili ste na više pozorišnih predstava? Putovali ste na više luksuznih destinacija? Znači li to da ste bolji ljudi? Da ste privrženiji porodici? Da ste posvećeniji sreći i uspehu svoje dece? Ne znači. Znači samo da se davite u živom blatu taštine!

Reći ćete da su ti ljudi ucenjeni. Grešite! Ucenjen čovek ne može nikoga da ubedi. On sa sobom nosi tugu i prazninu. Njegove reči su prazan dah. Prava reč je poput rendgen zraka. Prolazi kroz sve. I dopire ili do srca ili do razuma. Za nju nema prepeke. Reč izgvorena pod prisilom je vapaj nemoći. Samo reč slobodnog čoveka koji veruje u nešto ima moć da ubedi drugog. I to nema veze s izbornim uslovima, ili biračkim spiskom. To su izgovori za bezidejne.

Šta su izborni uslovi koje bi opozicija prihvatila? Da se Vučiću zabrani bavljenje politikom? Da se zabrani agitovanje od vrata do vrata? Ili da se svima koji nisu glasači opozicije oduzme pravo glasa i da se izbrišu iz biračkog spiska? Htenje da se suspenduje volja većine i vlast preuzme silom uz podršku manjine i stranih sila, nije revolucija nego državni udar.

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću