(FOTO) BICIKLOM KROZ VOJVODINU: CRVENKA (1) I dalje radi rendgen doktora  Eugena Fuksa, najstariji u Vojvodini

Reč je o autobiografiji gospođe koja kreće iz Crvenke na težak put u izbeglištvo, sa svoja tri mala sina. Ona detaljno opisuje taj život u njihovim multikulturalnim sredinama između dva rata, gastronomiju, običaje i mnogo detalja koje do sada nisam tako često mogao da pronađem u literaturi”.

Stigli smo u Crvenku i našli se ispred kuće porodice Fuks koja je jedina ostala od nekada brojne nemačke zajednice u selu. Dočekuju nas Aleksandar i Roberta, ćerka Inge Fuks i unuka doktora Eugena Fuksa čuvenog pedijatra iz Crvenke koji se posle Drugog svetskog rata vratio iz Nemačke i nastavio lekarsku praksu u rodnom gradu. U kući koja izgleda kao muzej i trebalo bi da jednog dana zaista bude pretvorena u takav prostor, pored klavira, porodičnih slika i fotografija, nalazi se i prvi rendgen-aparat u Vojvodini za koji kažu da je još uvek u ispravnom stanju.

Doktora Fuksa pamte generacije meštana Crvenke jer nema toga koga ona nije lečio pa se zato i prema njegovoj ćerki Ingi i unuki Roberti odnose sa velikim poštovanjem.

U knjizi “Zaštita stanovništva u Somborskom okrugu 1944-1947” autora dr Branislava Danilovića koju je 2004. izdao Istorijski arhiv Sombora pominje se i doktor Eugen Fuks kao lekar zadužen za zdravlje stanovništva Crvenke. U istoj knjizi na više mesta doktor Danilović piše o stanju u logorima za nemačke civile Kruševlje i Gakovo u koje su smešteni Nemci iz Somborskog okruga pa i oni iz Crvenke.

Radilo se o civilima koji su ostali u svojim domovima računajući da nisu krivi i da im se ništa neće dogoditi kada dođu Crvena armija i partizani. Uglavnom su to bili starci, žene i deca.

- Za zbrinjavanje obolelih i sprečavanje pojave masovnih epidemijskih oboljenja ulogorima, odlukom od 13. novembra 1944. godine, bili su angažovani lekari nemačke nacionalnosti, zdravstveni radnici i brojni logoraši. Međutim, pošto nije bila dovoljno lekara nemačke nacionalnosti, za zbrinjavanje logorisanih po selima angažovani su postojeći seoski lekari. Zdravstveni radnici posebno su bili angažovani na preventivnom polju. Najveća se aktivnost ispoljavala kod depedikulacije logoraša (uništavanje belih vaši u rublju) tokom 1944 i 1945. godine, a potom upotrebom DDT-a od 1946. godine. Vašljivost u logorima bila je u 50 do 95% slučajeva a glavni uzrok ovako velike vašljivosti i pored primenjivanja mera depedikulacije prestavljao je nedostatak sveže slame. Često su logoraši posle depedikulacije morali da legnu na staru vašima zakuženu slamu gde bi se ponovo ovašljavili... - piše između ostalog doktor Danilović.

Rade Pupavac je vlasnik jednog od retkih preživelih vinskih podruma, kojih je do kraja Drugog svetskog rata, sve dok su u Crvenki Nemci činili većinu stanovništva, bilo čak 600. Reč je o jedinstvenim “objektima” ukopanim u brdo koji bi, kada bi se realizovali planovi o kojima nam u Paskaševom podrumu uz rakiju i meze priča Vladimir Stanković, direktor Turističke organizacije Kule - mogli od “mrtvog kapitala” da postanu prvorazredna turistička atrakcija.

Prvi doseljenici u Crvenku na kraju 18. veka, uglavnom Nemci, vrlo brzo su shvatili da je konfiguracija terena koju pruža crvenački atar idealna za podizanje zasada vinove loze i voćnjaka, jer obiluje sa mnoštvom terasa južne ekspozicije oceditog, rastresitog i toplog zemljišta Telečke visoravni.

Aleksandar mi je poklonio kopiju knjige “Jednom izbeglica” autorke Kristine Gegner. Ona u autobiografiji opisuje svoj izbeglički put sa tri maloletna sina na kraju Drugog svetskog rata u momentu kada nije znala gde se nalazi njen suprug i da li je živ uopšte.

Porodica Kristine Gegner živela je mirno u Crvenki, mestu u koje su se njihovi preci doselili u 18. veku. Tako je bilo do oktobra 1944. kada je veliki broj Nemaca u Crvenki odlučio da napusti svoje domove pred nadirućom Crvenom armijom koja je dolazila iz pravca Rumunije i Mađarske. Kristina do tog dana uopšte nije obraćala pažnju na političku situaciju u Evropi u nije imala utisak da se rat uopšte vodi.

A onda su joj jednog jutra poručili da “Rusi stižu” i da moraju da se evakuišu noseći sa sobom samo najnužnije stvari. U tom haosu koji je nastao Nemci su ubeđivani da će uskoro biti u prilici da se vrate u svoje domove “čim se front vrati na stare pozicije”. Nakon toga sledi dramatačni put u pravcu Zapada koji Kristina opisuje detaljno. Knjigu je izdala u SAD gde se sa porodicom nastanila.

Rast vinograda i voćnjaka pratio je i razvoj infrastrukture neophodne za ovakvu proizvodnju, a pre svega se odnosio na izgradnju podruma. Tako se procenjuje da je krajem 30-ih godina prošlog veka u Crvenki bilo bilo oko 600 podruma u privatnom vlasništvu, koji su pored skladišne funkcije imali i značajnu ulogu u društveno-kulturnom životu Crvenke. Tu su boravile porodice u toku radova, tako da su davali tadašnjoj Crvenki dinamičan kulturno-društveni život. Uglavnom su se sastojali  od tri celine. Prvi deo je prostorija u kojoj su pripremane gozbe za vinogradarske porodice i njihove goste. U drugoj prostoriji, koja je duža bile su prese za ceđenje grožđa i alatke.

Treći deo, koji najčešće nije bio ozidan, služio je za smeštaj buradi s mladim vinom. Nažalost, u Crvenki više nema vinograda kao nekad, pa je nerealno očekivati da svi podrumi budu privedeni originalnoj nameni, ali bi bilo lepo da se bar njih nekoliko koristi za čuvanje ili makar za prodaju i degustaciju vina pa u tom cilju Turistička organizacija opštine Kula zajedno sa Fondacijom Stari podrumi Telečke visoravni i Udruženjem vinogradara i voćara “Stari podrumi” radi na saniranju i dovođenju podruma u funkciju kako bi opet predstavljali atrakciju i deo turističke ponude Opštine Kula.

Za sedam dana na ovom mestu, u drugom nastavku priče o Crvenki čitaćete o ovdašnjim crkvama i grobljima kao i braći Horn, egipatskim Jevrejima koji su nekada svirali harfu (!!!) u kafani kod Železničke stanice a pojavljuju se u zaboravljenom dokumentarcu “Velika porodica” koji je šezdetih godine “Zagreb film” snimao u ovom mestu.

Robert Čoban