SVETOSAVSKA POETIKA BRANKA RADIČEVIĆA Susret dara i vere

Kratkoća jednog veselog života, lakoća pesničkog izražaja, te jasnoća misli čak i kada piše o najuzburkanijim strastima, učinila je mladog Branka paradigmom – primerom istinskog susreta mladosti i radosti, dara i vere. Zato je njegova sudbina bila tako velika, pa je poput velikog Homera i on morao putovati i naći svoje mesto na ubavom brdu Stražilovu gde njegove seni počivaju čekajući sveopšte Vaskrsenje. 

Bio je Branko čovek vere. Ne svedoče o tome samo reč Bog, napisana velikim slovom ili molitveni zazivi, nego čak i u onim momentima kada poručuje: 

Gore pesmo lakokrila!

Al` ne vod` me na nebesa,

Niže pusti svoja krila,

Nisu za me ta čudesa, 

Put je samo studen, hladan,

Moga bi se smrznut jadan.

Njegovo srce i duša nisu napustili to ozračje Duha, koji ga i inspiriše da piše tako lako, tako hitro i tako razgovetno. Njegova vera je vera čoveka, mladića koji otkriva život i u njemu sve lepote Božijeg sveta – sunca, drveća, ptica, kamenja, životinja i sveukupne tvorevine. Isto tako, njegova vera je vera čoveka koji oseća ljubav, privlačnost prema drugim ljubama i ljubavima. Njegove pesme o ljubavnom zanosu su toliko vešto obgrljene kako erosnim – ne bih nikada rekao erotskim – tako čežnjom i iščekivanjem. Oseća se prisustvo Boga i onda kada ga kao mladog obuzme seta u Pesmi umrlom bratu Stevanu, zbog smrti brata, kada ga obuzme patnja zbog tragike života u kojem putnik – mladić i nehotice, pokrećući mladu devojku da ga posluša i prati, u nepažnji učini da se njen život završi u tamnoj vodi reke u pesmi Ubica u neznanju, pa i kada ga obuzme ta fatalna svest o sopstvenoj smrtnosti i činjenici da svemu ima kraj pa i njegovom životu u pesmama Bolesnikov uzdisaj i Kad mlidijah umreti. U njemu se kao pravom i istinskom pesniku otkriva nešto viteško, nešto lagano u toj borbi za mladost i ljudskost. Za razliku od onog „šaljivog“ današnjeg što nazivamo nepodnošljiva lakoća postojanja, Branko nam otkriva vitešku tajnu umiranja i življenja! Danas je život svakog pojedinca dobio meru u onim čudesnim lascivnim i banalnim stihovima „uzmi sve što ti život pruža…“ To je daleko od ovih Brankovih stihova: 

Pa kad dođe poslednji moj danak

I kad večni dohvati me sanak,

I gusle će u raku hlađanu

Razlupane sa mnome da panu.

Al’ što pevah neće u grob sići, 

Doć’ će ptice i doć’ će vetrići

I doći će gromovi ozgora,

Trgnut’ pesme od nemilih dvora.

Vrednost života je kod Branka bezmerno spojena sa činjenicom lepote života. Čak i kada poredi jesen i zimu sa svojim stanjem u bolesti, i tada on ostaje u svojoj seti dostojanstven i smiren. Žalostan da, depresivan ne. Tada te vrste bolesti nije bilo, jer je vera bila pokretač i ključ za razumevanje tajne večnosti, za razvoj svesti o trajanju sa Bogom, sa svima koji su već preminuli – prošli iz ovoga u bolji svet. Tako Branko zapravo ostaje istinski primer lepote mladalačke, okupane najvećim iskušenjem – teškom neizlečivom bolešću – suočenošću sa smrću. Taj i takav Branko ima li ikakve veze sa Svetim Savom? Moram reći da Branko ni jednom nije spomenuo Svetoga Savu eksplicitno. Nije ga citirao, nije bio upoznat s njegovim spisima. No, postoji velika, predivna sličnost ova dva gorostasa, od kojih je jedan duhovni otac drugome, a ovaj njegov poetski nastavljač. Tajna Svetoga Save je duboko utkana u svakoga podvižnika bilo Duha, bilo stvaralačkog dara. 

Sveti Sava je slično Branku, kao i svi mi što smo, bio mlad i u svojoj mladosti tražio je ljude vredne pažnje, ljude vredne da se za njima pođe. Najpre zagledan u lik Hristov, mladi Rastko – Sveti Sava je upijao – gutao životopise svetitelja i shvatao svu tajnu lepote Božije. Tvorevinu je osobito voleo, a ljubavlju prema njoj i nas zadojio jer kad god se nađemo u Žiči, Studenici, Hilandaru ili drugde vidimo da je lepota prirode tj. tvorevine ono o čemu je Sveti Sava osobito vodio računa kada je birao mesta da podigne ove stubove naše vere. No, on je za razliku od Branka rešio samo da intenzivira svest o smrti. Kod Branka je ona došla kao neminovnost bolesti, kao neminovnost telesne slabosti. Kod mladog Rastka ona je izabrana kao konstanta koja je dovela do toga da mladi Rastko reši da umre za svet pre nego što stvarno telom umre jer: „ako umreš pre nego što umreš, nećeš umreti kada umreš“. 

Ta tajna podviga, koju je Branko doživeo prirodom slabog tela, Rastko je prigrlio sam. Jednom rečju je stisnu gas do kraja i ubrzao svoj put ka večnosti – ka Bogu. Taj podvig je i kod Rastka – Svetoga Save učinio da i on postane pesnik i to pesnik Božanske svetlosti kako u svom životu tako i pišući čudesne stihove o duhovnoj lepoti – svetosti Svetog Simeona Mirotočivog. A ono što krasi ova dva pesnika našeg roda, kako u poetskom tako i u ljudskom, jeste upravo to što su pravili isti tamjan pesme od smole koju čine molitva i smirenje pred svetom. Obojica su po primeru velikog večno kajućeg se cara Davida, sve tkali na strunama večnosti, prinoseći sve svoje vreme života, svaku svoju patnju, žalost i tugu kao uzdarje Bogu živom. Sveti Sava, kao duhovni otac svih nas ostaće uzor u kom pravcu i mi treba da krenemo kako bismo razumeli za šta smo stvoreni, a na tom putu će nam pomoći da se uvek radujemo naš Branko kao onaj koji je u svojoj ljubavi prema životu – ali i suočen sa smrću bio i ostao vitez poeta – vitez slova.     

I, naravno, da bismo do kraja razumeli snagu velikog Branka, navešću i sledeće. Posebno je interesantan taj momenat Branka i Kosova. U jednoj kratkoj biografiji koju je pisao njegov otac Todor, koji ga je nadživeo, kaže sledeće: „Želja je njegova uvek bila da posle svršenih nauka putuje, osobito je želio da Kosovo polje vidi. On bi govorio: Ja želim epos pisati, ali pre neću ni slovca napisati dokle Kosovo ne vidim, Kosovo na kojem je srpska slava ugašena, sloboda izgubljena, a sužanjstvo nastalo. Građu imam, veljaše, gotovu, jer srpski epos mora tako isto biti kao i grčki, u njemu će svi naši običaji upleteni biti“.“ Dakle liričar i romantičar želi da piše epos. Branko je učio od Homera, samo nije uspeo da napiše ep, nego je svoj život učinio epom. Još jedan od čudesnih dokaza da je psalamska, svetosavska poetika duboko odzvanjala u srcu i duši mladog Branka. Ta poetika je uvek epska poetika srca, i srčana lirika junaštva. U toj tajni saznajući ovog divnog i velikog pesnika trebalo bi da zaključimo sledeće: 

1) Na tragu naše istorijske i kulturne tradicije doći ćemo zasigurno i do prave i istinske duhovnosti. Molimo se Svetom Savi i čitajmo Branka.

2) Svaki čovek je u duši pesnik, samo to treba da osvesti. Neko pesme piše, a neko naprosto do svog života pravi pesmu koju peva Bogu kao molitvu i uznosi kao dar.

3) Nema smrti ukoliko smo u društvu Besmrtnika.

 Zato proslavimo ove jubileje u radosti, snažeći se verom i poverenjem Svetog Save i Branka, znajući da je život samo jedan i da ga treba živeti dostojno večnosti koja nam širi vrata života ka Božijem beskraju, ka onim predelima gde nas Sveti Sava i Branko čekaju! 

Protojerej-stavrofor Jovan Milanović