NALIČJE NOVOG SADA: Krvavi pohod ljubomornog ruskog oficira u srcu Novog Sada! Presudio sinu, pa pobio ceo orkestar...

Važan trag su ostavili na polju arhitekture, prosvete, zdravstva, kao i u svetu umetnosti, naročito teatra. Nažalost, dubok, predubok trag ostavili su i na stranicama crne novosadske hronike.

Inženjer Mihial Stefanovič Prihačenko, rodom iz Harkova, bio je za vreme Velikog rata oficir u carskoj  vojsci. Iako tokom vojne nije puno baruta omirisao, budući da je više obavljao činovničke poslove, slovio je za dobrog strelca, pa je zbog tog umeća svojevremeno čak bio i odlikovan. Tokom rata Prihočenko se upoznao sa mladom i lepom Marijom Zahnovom, tada sedamnaestogodišnjom devojkom, koja će mu ubrzo postati nevenčana žena. U proleće 1918,  dok su još bili u Rusiji, rodio im se prvi sin, dok će drugog dobiti 1921. u izbeglištvu.     

Po dolasku u Novi Sad, Prihačenko je počeo da radi kao pisar, ali je plata bila bedna, te se primio balalajke u orkestru koji je vodio kapelnik Nikolaj Ribaljčenko . I dok je Mihajlo Stefanovič, da bi prehranio porodicu, danju prebirao po spisima a noću svirao u jednom petrovaradinskom restoranu, Marija Zahnova je koristila njegovo stalno izbivanje iz kuće za malo slobodniji život. To će na kraju načuti i Prihačenko, po prirodi vrlo prgav i naprasit čovek, te će ljubomorne scene bivati sve češće. Počeće i da tuče Mariju Zahnovu, ali i mlađeg sina, jer je sve više sumnjao u to da je nesrećni dečak uopšte njegovo dete.    

Prihačenko je sa porodicom stanovao u Petrovaradinu u državnoj zgradi na uglu Jelačićeve i Preradovićeve ulice, starom rabatnom zdanjlju koje je pamtilo i princa Eugena. U istoj kući je živeo i mladi knez Nikola Volkonski, u to vreme na službi u štabu Prve armijske oblasti. Ljubomorni inženjer je sumnjao da je i naočiti knez pohodio postelju Marije Zahnove te je znao otvoreno pretiti da će ga ubiti. Nekoliko ga je čak puta, naoružan bodežom, čekao u podnožju petrovaradinskog mosta, ali bi se svaki put, čim bi ugledao Volkonskog kako se približava, okretao i žurno vraćao kući, odustajući od nauma da nasrne na kneza.     

Meta ljubomornih ispada bio je i sam Ribaljčenko, zbog čega će kapelnik na kraju izbaciti Prihačenka iz orkestra. I dok je Mihial Stefanovič možda u slučaju Volkonskog bio u zabludi, pokazaće se da je kapelnik, mada veoma ružan, grub i prost čovek, zaista bio ljubavnik Marije Zahnove. Uostalom, ona će na njegov nagovor na kraju i pobeći, najpre u Novi Sad, gde se nekoliko dana krila po hotelima, strahujući od Prihačenkove osvete, da bi potom u Sremskim Karlovcima iznajmila kvartir,  u kojem će je kapelnik redovno posećivati. U međuvremenu je i njegov ruski orkestar napustio Petrovaradin, jer je dobio angažman u Vinklerovoj pivari, uglednom lokalu u centru Novog Sada, u Ulici Kralja Aleksandra.

Meseci su prolazili, Prihačenko se kako je znao i umeo sam starao o deci, a čak je i Volkonskog ostavio na miru. Upravo će knez kasnije novinarima ispričati da je, zapravo, još od rata Prihačenko bolovao od sifilisa, te da se vremenom stanje toliko pogoršavalo da mu je lekar, koji ga je pregledao krajem oktobra te 1923, dao još svega nekoliko nedelja života. Biće da je ta pesimistička prognoza bila okidač za sve što će se potom dogoditi. Jer, nekoliko dana kasnije inženjer je oba svoja sina, starijeg Vladimira i malog Sašu, poveo u Suboticu u nameri da ih preda na čuvanje sirotištu „Kolevka”. U „Kolevci” su, međutim, zadržali samo Sašu, pa je Prihačenko produžio u Sentu, ali je u tamošnjem sirotištu vladao šarlah, pa se s Vladimirom morao vratiti kući.      

Tog strašnog 22. novembra 1923. susedi su navodno čuli kako jecajući grli i ljubi sina, a potom su ih videli da izlaze iz kuće i upućuju se ka Novom Sadu. Prihačenko je odveo Vladimira u bioskop, posle predstave su večerali u jednom restoranu, a pre povratka u Petrovaradin bili su i u poslastičarnici. Nešto pre ponoći Mihial Stefanovič ponovo napušta kvartir i, odeven u svoju rusku oficirsku uniformu, prelazi u grad. Ulazi u Vinklerovu pivaru, seda za sto u blizini Ribaljčenkovog orkestra, koji je u tom trenutku svirao pesmu „Volga, Volga, reka daragaja”, i poručuje čašu vina.

Kada je orkestar završio, Prihačenko je od bivših drugova zatražio da još jednom odsviraju istu pesmu. Ribaljčenko je osorno odbio i kao da je Prihačenko upravo to i čekao. Bez reči je ustao, iz džepova izvukao dva revolvera i otvorio paljbu po orkestru. I svaki njegov metak biće krvavi pogodak. Posle desetog pucnja u orkestarskom delu kafane više se niko nije micao. Prešavši pogledom preko okrvavljenih tela, Prihačenko je mirno okrenuo ka svojim grudima drugi revolver, ispalio kuršum i srušio se mrtav na pod. Panika preplašenih gostiju prenela se iz pivare na ulicu i za nekoliko minuta policija je bila obaveštena o pokolju.

Prva patrola, koja je stigla na mesto nezapamćenog krvoprolića, zatekla je pred samom kapijom pivare telo sedamnaestogodišnje Valentine Tkačove. Nju je metak pogodio u slepo oko i ona je sa tom smronosnom ranom pokušala da izađe na ulicu, ali se na pragu lokala srušila mrtva. Malo dalje, kraj vrata pivare, pod jednim stolom ležao je sav krvav Aleksej Sarmatov. Njega je Prihačenko pogodio u srce i stomak. U sred dvorane, na leđima je ležao kapelnik Ribaljčenko. Njega je jedan metak pogodio u grudi, dok mu je drugi razneo teme.

Sa druge strane stola, kraj kojeg se posle krvavog pira srušio sumanuti ubica, pronađen je Georgije Sisojev. Jedan metak ga je pogodio u pupak, drugi u glavu i on je pao zajedno sa stolicom, još uvek držeći u rukama balalajku. Pored samog kelneraja ležala je na podu Katarina Koljeskinova, koju je Prihačenkov hitac pogodio u vrat. Od celog orkestra u životu su ostali samo Boris Tkačov, brat ubijene Valentine, koji je ranjen u lakat, te će mu sutradan, zbog trovanja krvi, ruka biti odsečena. I kontrabasista Nikolaj Nekrasov, koji se, čim je pucnjava počela, stisnuo iza velikog instrumenta i nije ustajao sve dok nije došla policija.

Nažalost, sabiranjem mrtvih i ranjenih u Vinklerovoj pivari ta se krvava noć neće završiti. Nakon što će kontrabasista Nekrasov, pošto što je malo došao sebi, policiji otkriti identitet ubice, patrola se uputila u Prihačenkov stan. Vrata su bila zaključana i, kad su provalili u kvartir, na krevetu su zatekli Vladimirovo beživotno telo. Kraj njega je bila krpa koja je mirisala na hloroform, ali i bez potvrde sudskog lekara bilo je jasno da je nesrećnog dečaka otac zadavio. Sva tela žrtava Mihiala Stefanoviča odneta su na obdukciju, koja će pokazati da je sedamnaestogodišnja Valentina Tkačova bila u petom mesecu trudnoće. Valentinina beba bila je sedma žrtva ljubomornog inženjera.

Miroslav Stajić