ANALIZA: KOJA JE ULOGA IRANA KAO REGIONALNE I GLOBALNE SILE Značajna figura u bliskoistočnoj partiji šaha

Osim ova tri najjača pola, drugi prsten čine Katar, Ujedinjeni Arapski Emirati i u perspektivi ukoliko povrati barem delić stare hladnoratovske slave, tu bi se zbog svojih kapaciteta mogao svrstati i Egipat. Postoje i druge važne, demografski ekspanzivne zemlje, poput Indonezije, Malezije, Nigerije, ali se ključne stvari unutar islamskog sveta ipak odvijaju na Bliskom istoku, a sve što se tu dešava dalje ima posledice i na globalnom nivou.

Iran je, uz Tursku, najznačajnija nearapska islamska zemlja i globalni je centar šiitskog islama. Iako je Iran nearapska zemlja, neodvojiv je od arapskog sveta, ne samo zato što se dodiruje sa njim i ima arapsku manjinu i unutar svojih granica, već i zbog toga što je uticaj Irana na mnoge delove arapskog sveta veliki, a prevashodno na šiitske delove tog sveta, mada ne samo na njih.  Persijansko-arapski odnos je višeslojan i kompleksan. Šiizam jeste jedan od osnovnih vidova iranskog uticaja u islamskom svetu – od Senegala i Nigerije,  pa sve do Azije. Međutim, Iran  nema samo uticaj u šiitskom svetu, već i šire. Jedan je od najvećih podržavaoca palestinske stvari, a ima solidan uticaj i u Bosni i Hercegovini, iako na tim prostorima žive suniti, hanefijskog mezheba. Kada je reč o etnolingvističkomičkom faktoru, uticaj Irana je izražen pre svega u Tadžikistanu, kao i delovima Avganistana, sa kojim se Iran graniči.

Mnogo toga determiniše Iran da bude pozicioniran kao regionalna sila. Geografski položaj, veličina zemlje, demografija, prirodna bogatstva poput nafte i gasa, odnosi u svetu koji idu u prilog tome da Iran može da se pozicionira kao važan pol u nadolazećem multipolarnom svetu, a takođe se ne može zanemariti ni ljudski faktor, istorija i to što je Iran naslednik drevne persijske civilizacije. Jaka ideologija prožeta idealima Islamske revolucije jeste nešto što daje vitalnost, pasionarnost i čvrstinu iranskom državnom organizmu. Iran dosta polaže i na meku moć, a neki njegovi mediji imaju globalni doseg.

Prostor Irana je tokom 20. veka preživeo brojne turbulencije, periode u kojima su se globalne sile sukobile, ali i dogovoarale na tom području. Tokom Drugog svetskog rata je održana čuvena saveznička konferencija u Teheranu, ali je odmah po završetku dosad najkrvavijeg sukoba u ljudskoj istoriji, Hladni rat faktički otpočeo baš na toj teritoriji. Republika Mahabad (kurdska) kao i Azerbejdžanska Narodna Republika su likvidirane, čime je Zapad odneo hladnoratovsku pobedu nad Sovjetima, a Iran, koji je tada bio zapadni saveznik, odneo je pobedu u očuvanju svog teritorijalnog integriteta. Okončanjem ove tzv. Iranske krize, sa početka Hladnog rata, nisu prestala burna dešavanja u iranskoj državi. Svrgavanje premijera Mohameda Mosadeka, što je bio puč u režiji zapadnih obaveštajnih službi 1953. godine,  je pretvorilo tadašnji Iran u još veću marionetu Zapada, a sve do Islamske revolucije 1979. zemljom je vladala čvrsta ruka šaha Reze Pahlavija i njegove moćne tajne policije SAVAK. Iran je bio veliki saveznik Zapada, čak i Izraela, što deluje gotovo nestvarno iz današnje perspektive.

Nakon 1979. godine došlo je do zaokreta u odnosu prema Zapadu, a Sjedinjene Američke Države su postale glavni neprijatelj. Osim promene odnosa prema ,, američkom Velikom Satani'', promenjen je i odnos Irana prema Izraelu. Do današnjih dana Amerika i Izrael smatraju Iran za neprijatelja i pretnju, pri čemu ga Izrael smatra za egzistencijalnu pretnju i teži da onemogući da Iran postane ono što je Izrael već decenijama – zemlja koja poseduje nuklearno oružje. Iran danas neguje dobre odnose sa mnogim islamskim zemljama, kao i sa Rusijom, Kinom, Severnom Korejom, Venecuelom, Indijom, Jermenijom...Sa Turskom, Katarom i UAE ima kompleksne odnose, dok je prošle godine posredstvom Kine, postigao sporazum o normalizaciji odnosa sa Saudijskom Arabijom, sa kojom je de fakto pre toga vodio hladni rat na Bliskom istoku. Kada je reč o Zapadu, mnogi u Evropskoj uniji su zainteresovani za skidanje međunarodnih sankcija i normalizaciju odnosa sa Iranom, pre svega zbog privredne saradnje, jer iransko tržište pruža brojne prilike, a u kontekstu novog Hladnog rata Zapada i Rusije, mnogi vide Iran kao alternativu u snabdevanju energentima, najpre gasom. U samim SAD je frakcija koja je potpisala JCPOA sporazum 2015. godine, a koja i danas vlada Amerikom, blagonaklonija otvaranju prema Iranu, a maksimalnom pojačavanju antiruske politike, ali je ipak i dalje formalno o(p)stao na snazi kontinuitet jednostranog izlaska iz sporazuma sa Iranom i tvrde politike, koja je čedo Trampove ere.

Taktika pojedinih krugova na Zapadu da se otvore prema Iranu, da bi ga time odvojili od Rusije i(li) Kine, teško da će dati rezultate, obzirom na to da su čvrsti odnosi Irana sa ovim zemljama strateški i projektovani na dugoročnim osnovama, a ova važna zemlja koja povezuje Kavkaz i Kaspijsko jezero sa Indijskim okeanom vidi sebe kao važan deo evroazijskih integrativnih tokova, kao i globalnih multipolarnih procesa (težnja ka punopravnom članstvu u ŠOS-u i proširenom BRIKS-u). Iako su neki krugovi smatrali da je saradnja Irana i Indije i njihovo pomorsko povezivanje rivalska alternativa kinesko-pakistanskom koridoru, Iran je ipak i važan deo kineske inicijative Pojas i put, a sa Kinom ima potpisan strateški sporazum na 25 godina, koji uključuje saradnju u mnogim oblastima. Iran je takođe važan deo i globalnog Koridora Sever-Jug, koji povezuje Rusiju sa Indijom i predstavlja potencijalno alternativnu rutu glavnim globalnim trgovačkim putevima.

Iako je od Islamske revolucije i naročito nakon talačke krize sa osobljem američke ambasade u Teheranu, koja je ubrzo usledila, odnos SAD i Irana neprijateljski, SAD su sukobljavanja na Bliskom istoku koristile i za taktiku ,,zavadi pa vladaj'', kako nijedan regionalni akter ne bi narastao preko njima potrebne mere. Osim te politike balansiranja drugih i njihovog međusobnog zavađanja, ispod žita se sarađivalo i sa neprijateljem, nekada zbog interesa na drugim krajevima planete, a nekada zbog profita vojnoindustrijskog kompleksa, a znamo da je njihov profit tamo gde je rat. Tako smo imali situaciju da su SAD tokom iransko-iračkog rata prodavali oružje obema stranama, a koliko su geopolitičke okolnosti promenljive, pokazalo je i to što je tada Sadam Husein bio američki saveznik, da bi kasnije postao Amerikancima smrtni neprijatelj  i čovek kome su došli glave. Osamdesetih se odvijala čuvena afera Iran-Kontra koja je spojila bliskoistočni ratni vihor sa dalekom mu Nikaragvom u Centralnoj Americi, a devedesetih godina prošlog veka američka strana je takođe pragmatično sarađivala sa iranskom tokom sukoba u BIH, da bi ta kratkotrajna ljubav iz interesa, bila okončana već 1996. godine upadom IFOR-a u kamp na Pogorelici i žestokim pritiscima na bošnjačko rukovodstvo u BIH da se sa najbitnijih položaja odstrane proiranski kadrovi, a što je dalo u tom trenutku određene rezultate.

Američka agresija na Irak 2003. godine i Arapsko proleće koje je buknulo 2011. godine, a za čije izbijanje velike zasluge ima Obamina administracija, bili su procesi koji su, možda i nehotice, ojačali Iran, na način da je reakcijom na sva ta zbivanja povećao svoj uticaj u regionu. Ne može se reći da su SAD htele da se to dogodi, ali su se jednostavno neki procesi koje su pokrenule vremenom izokrenuli protiv njih, a Iran je u pravom smislu primenio onu krilaticu da je kriza često i šansa. Možemo reći da je u poslednjih dvadesetak godina Iran doživeo geopolitičku ekspanziju na Bliskom istoku, što ne znači da sve vreme tokom te geopolitičke renesanse nije imao i sopstvenih unutrašnjih izazova. Kompleksnost ove države i jeste u tome što istovremeno dok ima neslućene kapacitete i prilike za ekspanziju u regionu, stalno mora da pazi na unutrašnje izazove, rizike i pretnje, koje Iranu često rivali nameću kao odgovor na geopolitičke bitke u drugim zemljama. Najzainteresovanije za promenu režima u Iranu svakako su SAD, a problemi koji potencijalno postoje u Iranu često se dodatno potpiruju usled njegove suprotstavljenosti po mnogim pitanjima toj vodećoj zapadnoj supersili. Drugi akter, koji se ne može zanemariti, jeste Izrael koji na regionalnom nivou vodi neku vrstu hladnog rata sa Iranom. Pa da vidimo koji su spoljašnji pravci iranskog uticaja u drugim zemljama, kao i unutrašnji izazovi Irana i potencijalni problemi unutar granica Islamske Republike.

Iran ima veliki uticaj na Bliskom istoku, najpre u zemljama tzv. šiitskog polumeseca, što uključuje Irak, Liban, Siriju i Jemen. Oni koji optužuju Iran za ekspanzionizam u ovim zemljama tvrde kako proiranski elementi kontrolišu četiri arapske prestonice – Bagdad, Bejrut, Damask i Sanu, ali stvar je mnogo složenija. Sve navedene zemlje su podeljene, i to najčešće na barem tri dela, neke su još uvek u ratnim sukobima, neke u stalnim političkim sukobima. Ne samo da na tom potezu zemalja postoje i drugi akteri poput kurdskih, sunitskih, maronitskih itd. , već i unutar šiitskih zajednica postoje nekada trvenja (Amal i Hezbolah u Libanu ili između različitih šiitskih frakcija u Iraku). Iran podržava snage Hezbolaha u Libanu, Hute u Jemenu, Bašara Al Asada u Siriji, neke paravojne formacije u Iraku, poput PMF jedinica. Iranske Kuds snage unutar Korpusa čuvara Islamske revolucije su odigrale važnu ulogu u nanošenjenju poraza Islamskoj državi (ISIS). Iran podržava i Palestinu u sukobu sa Izraelom, sa kojim je zakleti neprijatelj, iako je odnos Irana sa palestinskim  Hamasom i Islamskim džihadom kompleksan. Šiiti čine izrazitu većinu u Bahreinu u kom vlada sunitska dinastija, a u Saudijskoj Arabiji šiitska manjina uglavnom naseljava Istočnu provinciju, strateški važnu i bogatu naftnim resursima. Šiitske manjine postoje i u ostalim zemljama Persijskog zaliva, kao i u Avganistanu (narod Hazari), Pakistanu, Indiji... Na regionalnom i globalnom nivou Iran je brendiran kao antiamerička, anticionistička i antiimperijalistička zemlja, koja je deo tzv. osovine otpora. Kada je izbila Islamska revolucija, ona je imala veliki ođek u svetu i smatrana je autentičnom alternativom i kapitalističkom Zapadu i tada komunističkom Istoku, pa se može reći da su se tada oba globalna bloka uplašila od iste.

Iran je multietnička zemlja u kojoj Persijanci čine tek malo više od 50 procenata stanovništva. Značajne manjine su Azeri, Kurdi, Baluči, Arapi, zatim Lori, Taleši, Tati, Gilaki, Bahtijari, Mazanderanci, Turkmeni, Kaškaji, Jermeni, Jevreji, Asirci...Osim većinskog šiitskog islama i manjinskog sunitskog, dozvoljeni su i hrišćanstvo, judaizam, kao i zoroastrijanizam, dok se ispoljavanje nekih religija poput Bahai smatra nedopustivim. Etnička šarolikost jeste jedan od faktora na koji igraju rivali Irana, a najpre se to odnosi na regije naseljene Kurdima i Azerima i potencijalno potpirivanje problema u njima. Iranski Kurdistan i Iranski Azerbejdžan jesu regije u kojima postoji i ispoljavanje separatizma, a zanimljivo je da više Azera živi u Iranu nego u Islamskoj Republici susednom Azerbejdžanu. Azeri jesu narod koji ispoljava šiitski islam, ali je etnolingvistički srodan Turcima. Azerbejdžan ima dosta napete odnose sa Iranom, pogotovo zbog toga  što Azerbejdžan ima dobre odnose sa Izraelom, dok Iran ima dobre odnose sa Jermenijom. U Azerbejdžanu živi i nacionalna manjina Taleša, koji pripadaju iranskoj grupi naroda, a postojanje određenih separatističkih tendencija kod njih, čini odnose Irana i Azerbejdžana još kompleksnijim. Strateški važna i resursima bogata iranska regija Huzestan, mesto je gde živi arapska manjina i u njoj takođe postoje povremene separatističke tendencije i potencijalni problemi, a region još uvek nije zaboravio krvavi iračko-iranski rat. Iranski deo Balučistana je takođe veliki bezbednosni rizik za Islamsku Republiku i izazov u očuvanju teritorijalnog integriteta, a videli smo u nedavnim međusobnim napadima Irana i Pakistana, koji dele regiju Balučistana, kakvi sve problemi mogu da buknu na tom području. Na severnim granicama Irana je buktio  azersko-jermenski sukob, u koji je itekako bila involvirana i Iranu susedna Turska. Irak i Persijski zaliv su tradicionalno nestabilni, a Iran se graniči i sa, zasad relativno stabilnim, Turkmenistanom. Na istoku mu je naročiti izazov granica sa Avganistanom, kao i sa Pakistanom. Odnosi Irana sa talibanskim režimom su kompleksni, bilo je čak i obračuna među njima, ali i saradnje.. Osim nestabilne, porozne granice - što je uvek rizik i od potencijalnog uvoza terorizma, problem je i u velikim migracijama sa tog područja, koje pitanje da li Iran može da podnese. Veliku opasnost predstavlja zajednički neprijatelj Talibana i Irana, Islamska država Horasana, filijala ISIS koja pokriva taj deo Srednjeg Istoka i koja je izvodila strašne terorističke napade i u Avganistanu i u Iranu. Druga teroristička grupa koja je izazov jeste grupa Mudžahedin E Halk (MEK), čije je trenutno sedište u egzilu u Albaniji, u okolini Drača. U Iranu je prethodnih godina bilo i velikih demonstracija, kao npr. kada se desila neuspešna tzv. Zelena revolucija 2009. godine, zatim veliki protesti zbog poskupljenja energenata pre nekoliko godina, protesti zbog smrti Mahse Amini itd. , ali je Iran ipak uspevao da se izbori sa svim tim pobunama. Na primeru zloupotrebe smrti Mahse Amini vidimo kako se kombinuju motivi liberalnih strujanja i etničkog manjinskog elementa, obzirom na to da je u celom Iranu izbio protest za veću slobodu žena, dok je u krajevima odakle je Amini bilo i protesta na etničkoj osnovi, pošto je bila reč o pripadnici kurdske nacionalne manjine. Treba reći da i unutar iranskog establišmenta ne postoji potpuni monolit, obzirom na to da su podeljeni na frakcije konzervativaca i reformista.

Na globalnom nivou, iako se često pretilo tim ratom, nije došlo do napada SAD na Iran, mada su ove dve zemlje posredno odmeravale snage u drugim državama. Takođe, još uvek nije došlo ni do direktnog sukoba Irana i Izraela, iako je Izrael često pretio da će napasti ukoliko se oseti egzistencijalno ugroženim, najpre po pitanju iranskog nuklearnog programa. Ono što se spekuliše, to je da Izrael često vrši ciljane atentate na prostoru Irana, pogotovo na naučnike koji su povezani sa nuklearnim istraživanjima. Nedavno su se desile velike diverzije i sabotaže u Iranu, za koje sumnja pada na Izrael. Nema nikakve sumnje da Izrael, SAD pa i neke druge zemlje Zapada koriste sve mogućnosti koje postoje za potencijalnu destabilizaciju Irana, a isto tako se može osnovano verovati da i Iran često čini sve da oteža Amerikancima i Zapadu u regionu (u Siriji, Iraku, Jemenu..) kao i Izraelu (Palestina, Liban). Ostaje da se vidi ko će na kraju biti uspešniji u toj bliskoistočnoj partiji šaha, a ono što je sigurno jeste to da Iran nije bez šansi. Na kraju krajeva, nije isključeno i da usled nemogućnosti šah mata bilo koje strane, sudbina još neko vreme bude ishod remija. A možda se ta partija nikada i ne završi i potraje barem dokle je i ovoga sveta.

Uroš Nikolić