RAZGOVOR S PEDAGOGOM: SNEŽANA GOLIĆ Kako pomoći tinejdžerima sa manjkom ambicioznosti
Roditelji koji nisu prepoznali potencijale svoje dece, već ocenjuju da su dobra ili loša samo na osnovu rezultata u đačkoj knjižici, misle da čvrsta ruka rešava sva ograničenja prirode, te da je samo jedan put do sreće, a to je akademska zajednica, iako oko sebe imaju milion primera da se do sreće nije došlo, kaže pedagoškinja Snežana Golić.
Široka lepeza ponuda u 21. veku prelepa je za nekog ko je slobodan, ali veoma stresna za onog ko je vaspitan da ide samo u jednom smeru, dodaje sagovornica.
Neki đaci su možda u pogrešnoj školi, objašnjava Golićeva, dok drugi nemaju kapaciteta za zadatke koje su dobili, pa se prave da nisu ambiciozni, jer bolje zvuči „ja neću” nego „ne mogu”.
– Mnogo puta sam videla da se takvi u sportskom klubu proglašavaju previše ambicioznima, toliko da ugrožavaju svoje zdravlje – kaže. – Zbog toga su etikete tipa „ti si lenčuga” vrlo opasne. Deca u razvoju još ne znaju ko su, da li su lepi, pametni, zabavni, već slušaju okolinu. Ukoliko nekome mantrate da nije ambiciozan, on će u to poverovati i tome će se prepustiti. S druge strane, ima dece koju ne interesuju ni škola, ni sport, ni umetnost. U tom slučaju pogledajte, recimo, kako se ponašaju na nekoj radionici, jer možda vole da stvaraju rukama. Možda nisu budući akademski građani, ali su vrhunski menadžeri: dobro se snalaze u društvu, imaju mnogo prijatelja, poznaju ceo grad, lako prilaze nepoznatim osobama, što je u današnje vreme prepoznato kao najisplativiji potencijal. Roditelji ih forsiraju da imaju sve petice, zaključavaju u sobu da uče, kažnjavaju, a ono što im treba jeste izoštravanje socijalnih odnosa jer će to biti njihovo buduće zanimanje.
– Odnos između roditelja i dece stavila bih na prvo mesto, ali to ne znači da samo ja ugađam tebi, nego vežbamo da lepo razgovaramo, da se međusobno ne vređamo, da imamo pravo da kažemo svoje mišljenje i da učimo argumentovano da ga obrazlažemo, da biramo ciljeve – ističe Golićeva. – Jedna od bitnih stvari je učiti tinejdžere da razdvajaju bitno od nebitnog: ne ulaziti u raspravu zbog neraspremljenog kreveta, već je čuvati za sat vremena duži izlazak, jer će to biti fantastično umeće za život. Zvuči jednostavno, a u praksi je možda i najveći problem, jer ni odrasli to ne umeju.
Ukoliko ne prepoznajemo ambiciju ni na kom polju, bitno je da odemo po savet kod stručnjaka, koji će uraditi profesionalnu orijentaciju ili neku vrstu testiranja i dati nam smernice za šta dete ima dara, što fantastično radi, recimo, Nacionalna služba za zapošljavanje, predlaže Golićeva.
– Roditelj nikad ne bi trebalo da podrži varanje sistema, ali nekad može da objasni posledice, a da pusti dete da samo shvati kako to nije to – kaže Snežana Golić. – Umesto da sedimo i čitamo lektiru detetu, što se često čini, bolje je reći: da sam na tvom mestu, širio bih vokabular kako bih mogao da sedim sa bilo kime u društvu i razumem o čemu priča. Prosečan tinejdžer će pokazati bunt prema određenim delima jer mu je to u prirodi, a naše je da pokušamo da ga motivišemo, ako već nije uspela škola. Nauka predviđa da sazrevamo tek sa 25-26 godina, dakle, nakon fakulteta. To što su nam roditelji dali ostaje u nama, ali ćemo možda preskočiti jednu generaciju i ambicije iskazati kasnije.
– E, tu se sudaramo sa sujetom roditelja koji su „imali” gimnazijalca i pre trudnoće, jer kako im objasniti da to nije odustajanje? Potrebno je da se zapitaju da li za sve troje svoje dece imaju iste ciljeve. Ako je tako, znači da svoju decu uopšte ne poznaju, niti ona poznaju sebe, pogotovo ako bespogovorno ispunjavaju sve zahteve. Savet broj jedan je vratiti se na naše želje kad su bila mala, pre svega, na sreću da pronađu sebe i sposobnost da se pozicioniraju u braku, društvu, firmi, na socijalno prihvatljiv način. Bitno je i dati takav primer, jer roditelj koji nema samopouzdanja i ne bori se za svoje ciljeve, teško će odgajiti dete koje će imati šansu da bude lider – napominje sagovornica.
S. Milačić
