FEST U „ARENI SINEPLEKS” ULAZI U ZAVRŠNICU Žena koja je rekla – ne
Publika Festa u Novom Sadu posle otvaranja na kojem je prikazan film „Još jedan dan” Radivoja Raše Bukvića, u sredu uveče mogla je da vidi i drugu domaću premijeru, film „Jorgovani”, novo ostvarenje Siniše Cvetića koji je filmsku javnost osvojio „na prepad” svojim debijem „Usekovanje”.
U subotu je na programu bila i treća, film „Za danas toliko” Marka Đorđevića, a večeras čak četvrta, premijera filma „Ruski konzul” Miroslava Lekića, prema romanu Vuka Draškovića.
Među inostranim filmovima koji su do sada ostavili najsnažniji utisak na autora ovog teksta, mogli bi da se grupišu „Sećanje” Majkla Franka, „Crni čaj” Abderahmana Sisoka, „Svi mi stranci” Endrua Heja. Film „Opalo lišće” Akija Kaurismakija, pak, posebna je priča.
Prva tri filma objedinjuje tematska raznovrsnost koja bi se mogla okarakterisati kao osveženje na programu FEST-a. Za zajednički imenitelj izabrao bih pojam - varljivost.
„Sećanje” je naslov iz kontre za fenomen koji obrađuje - demenciju i gubitak, odnosno izmenjeno pamćenje u odnosu na doživljenu traumu. Džesika Čestejn i Piter Sasgard su par koji igra likove koji se zbližavaju upravo zahvaljujući ovome. Krajnje neobično je posmatrati kako se njihova veza razvija i kakva psihička stanja prate navedene fenomene u krajnje verodostojnoj glumačkoj interpretaciji i režiji koja nenametljivo slika njihov svet, satkan uglavnom od bliskih rodbinskih odnosa. Baš kao i njihova trauma, odnosno medicinska dijagnoza.
Što se tiče doživljaja filma „Opalo lišće” Akija Kaurismakija, nisam stigao ni da razmišljam. Uživao sam, sve više kako je odmicala moja refleksija, a kolega Vladimir Crnjanski me je mudro počio da nije reč o novoj naivnosti, kako sam okarakterisao poslednje filmove starih majstora Vima Vendersa („Savršen dan”), Vudija Alena („Udar sreće”) i Romana Polanskog („Hotel Palas”), nego o jednostavnosti. Mnogo moćna reč i kvalitativna razlika.
Koleginica Staša Jamušakov je pođednako lucidno primetila da joj je gledajući „Opalo lišće”, pokušaje da prežive Anse i Holapa i njihova ljubavna veza, sve vreme bio na umu Čarli Čaplin, koji se na kraju filma i spominje.
„Crni čaj” je kinesko ime junakinje Aje (Nina Melo), Afroamerikanke koja se nakon neuspešne udaje (rekla je „ne”) seli u Kinu. Zajedno sa nama, gledaocima, kako je to zamislio reditelj i scenarista Sisoko, tamo upoznaje kinesku kulturu, prvenstveno onu posvećenu čaju, usput se zaljubljujući u vlasnika čajdžinice u kojoj radi. Veoma lepo je prikazan i način integracije ostalih njenih zemljaka, a spoj ove dve kutlure - Afrike i Azije - retko je gde tematizovan i prikazan u mejnstrimu evropske kinematografije, zbog čega je „Crni čaj” vredan svake pažnje. Pogotovo zato što sve ovo je samo okvir za suštinu filma, a to je kao u prikazanoj ceremoniji ispijanja čaja trokomponentni proces: atmosfera-ukus-osećanje. Moje osećanje kaže da je ovo jedan od najsnažnijih feminističkih filmova koje sam gledao u poslednje vreme.
„Svi mi stranci” Endrua Heja u lice puritanaca baca vezu homoseksualaca, veoma erotične scene istopolne ljubavi, ali ni po koju cenu se ne zadržava na tome. Ovaj film otkriva čitav jedan svemir usamljenosti i tanku liniju stvarnosti i sna. Tačnije, fantazije koja nam svima pomaže u trenucima kada nemamo gde. Za posebno maštovite, ostaće pitanje dramaturške strukture i redosleda odnosa stvarnosti i fikcije, a samim tim i građe filma koju stvara glavni protagonista Adam, u potrazi za ljubavlju. Setio sam se reči Viktora Frankla, odnosno Pesme nad pesmama u kojoj se navodi, parafraziraću, da samo ljubav može da parira smrti. Čega u filmu ima više i koja je razlika između to dvoje, na gledaocima filma je da prosude.
Igor Burić
