(FOTO) DNEVNIK U VOJVODINCIMA Dan je dobar kad se ne čuje zvono na crkvi, znači da niko nije umro

Kako su meštani većinski Rumuni, dvojna državljanstva su mnogima otvorila vrata zapdnih zemalja Evrope, premda je trend odlaksa počeo još krajem šezdesetih godina. Tada mladi ljudi, a danas babe i dede današnje omladine, utrli su put svojim potomcima kojima je sve lakše da odu iz Srbije, i to porodično, jer imaju gde i kod koga, a zbog čega su Vojvodinci proteklih decenija na silaznoj trasi demografskog rolerkostera.

- Ja se nisam pokajao što sam napustio školovanje u gradu i vratio se ovde na selo, jednostavno, video sam perspektivu u ovome, u bavljenju poljoprivredom - kaže predsednik Saveta Mesne zajednice Vojvodinci Adelin Silviju Jenča koji se bavi klasičnim ratarenjem. - Sejem suncokret, pšenicu, malo i kukuruz za kućne potrebe. Ovde u Banatu imamo težu zemlju, a ako nema padavina na svakih deset dana, dešava se da uopšte i ne bude prinosa kukuruza.

Premda je Karaš reka koja bi mogla da posluži za navodnjavanje tokom leta, kanalska mreža ne postoji, a naročito ne u gornjem delu vojvodinačkog atara u kom pak imaju oko 170 hektara pašnjaka.

- Naši meštani se uglavnom bave ratarenjem, ali ima i stočara. Sećam se, kao dete, pašnjaci su bili puni ovaca i krava, a sad ih ima baš malo - priča naš sagovornik, dodajući da jutro zemlje košta od 1.200 do 4.000 evra, u zavisnosti od potesa, odnosno blizine Karaša koji se, po otapanju snega s Karpata, poprilično izliva i ume da napravi štetu.

Nadaju se novim stanovnicima

Ma koliko selo deluje praznjikavo - što i ima svojih prednosti, poput veće bezbednosti za decu, više prostora za pokretanje raznih poslova, mirnog života - nakon kovida se nekoliko porodica doselilo iz Vršca upravo u Vojvodince.

- Mislim da će ubuduće biti takva tendencija, da će se ljudi sve više doseljavati - uveren je Jenča.

A kada se statistika poboljša, onda će KUD „Đorđe Kožbuk” da živne i možda ponovo pokrene folklorne sekcije i tako vrati čuveni sjaj kada su bili prepoznatljivi po svom orkestru fanfara (koji i dalje funkcioniše) i igranju u kontraritmu.

- Do korone smo imali Festival fanfara, a nakon pandemije smo pokrenuli Gulašijadu, koja nije takmičarskog karaktera i učesnici mogu da biraju šta će da kuvaju u kotliću. To organizujemo u parku iza crkve, poslednje nedelje juna i dođe nam mnogo gostiju sa strane - priča predsednik Saveta.

Bitna stavka u opstanku Vojvodinaca jeste ta koliko Grad Vršac ima sluha za potrebe malobrojnih meštana u ovom selu, a prema rečima našeg sagovornika, i te kako ima!

- Dosta toga se uložilo otkako sam na ovoj funkciji od decembra 2022. godine. Uradili smo novu fasadu na zgradi Mesne zajednice, okrečili smo kapelu, uređujemo salu za rođendane i daće, sanirali smo krov na Domu kulture, asfaltirali deo puta na ulazu u selo iz pravca Dobričeva, kao i jednu ulicu. Uskoro nas čeka i gasifikacija, a trenutno razgovaramo sa meštanima da vidimo ko je zainteresovan za priključke i, koliko vidim, za sada većina jeste - zaključuje Jenča i za kraj, na pominjanje kapele koja se nalazi na interesantnoj lokaciji, u samom centru sela, dodaje kako imaju čak četiri groblja, od kojih jedno nije u funkciji.

Prvi zapisi o Vojvodincima, tadašnjem selu Vajdafalva, datiraju iz 1447. godine, kada je ono pripadalo veleposedniku Nikoli, sinu vojvode Tome. Od tada je naziv ostao isti, uz male varijacije na raznim jezicima. Od početka je mesto, nekad manje nekad više, bilo naseljeno srpskim, rumunskim i mađarskim življem. Do razvijanja Banatske vojne granice, kod Vojvodinaca je bila tromeđa Tamiškog komiteta i Vojne granice.

Inače, crkva posvećena svetom Đorđu je treća najstarija rumunska crva u Banatu, kada je reč o onima koje su zidane od čvrstog materijala. Izgrađena je 1793. godine, a osveštena 23. aprila 1794. Međutim, pre nje bila je crkva-brvnara sazidana šest decenija ranije.

Četvrtkom kod lekara

Četvrtak je dan za odlazak lekaru u Vojvodincima, i to od 11 do 13 časova. To je prilika da se komšije sretnu, izdivane i dogovore za družanje do narednog četvrtka. Tako smo ispred ambulante, koja pripada Domu zdravlja Vršac, zatekli Viktora Jepurea i Petrua Vučkua kako preturaju po sećanjima kada su se momčili, budući da ovih dana u Vojvodincima i nema nekih zbivanja.

- Sretni smo kad ujutru ne čujemo zvona na crkvi, jer to znači da niko nije umro – kaže predsednik Crkvenog odbora Viktor Jepure. – Funkcionišemo kao i ostala mesta. Malo smo selo, nema ljudi, nema mladih... Muški neće da se žene, ne prave decu. Nismo ovako nešto mogli ni da zamislimo, a teško smo podneli dok se nismo navikli na celu situaciju. Ranije su bile tri-četiri grupe folklora, sad nema ništa, gdegod bi se pojavili, naš vojvodinčanski folklor je bio prepoznatljiv, igranje u kontraritmu, nije bilo razmišljanja kod žirija, odmah su nam pisali diplome za prvo mesto. Dvadesetak godina smo imali stonoteniski klub, tri ekipe mupških i jedna ženska.Takmičili smo se sa svima i pobeđivali. Onda, kad je trebalo da uđemo u drugu saveznu ligu, ekipa iz Zrenjanina je došla kod nas i doveli kvalifikovane ljude za pravila. Došli nam u salu, izmerili visinu, širinu, temperaturu, zvuk i rekli nam da potpišemo kako nemamo uslova za igru i tada smo se ugasili. Bili smo im svima pretnja! Stalno smo ih „tukli”, nikad nismo izgubili.

U ta bolja vremena i obala Karaša bila je puna plivača, a sad retko ko zabaci udicu, a kamoli se umoči il’ umije u reku. Igranke su bile svakog vikenda, a na njih bi bilo više gostiju neg’ meštana.

- Bavim se poljoprivredom, stočarstvom i ratarenjem otkad znam za sebe. A imam i 150 čokota vinove loze, pa na godišnjem nivou izvučem oko 120 litara, a nešto ostavim za rakiju. Sve je za kućnu upotrebu. Šta mislite da pije ovaj narod kad dođe kod mene? Vodu niko neće da pije... Može da se preživi ako iz jednog džepa staviš u drugi – veli naš sagovornik.

Tekst i foto:

Lea Radlovački