REZON Faust bi danas bio priča o srpskoj opoziciji

Glavnu ulogu bi dodelio srpskoj opoziciji, koja živi u uobrazilji da je umeće uništavanja preporuka za dolazak na vlast. Nauka i znanje ih ne bi interesovali. Njihova težnja usmerena je samo na novac. I pogodba s Mefistom bila bi lako utanačena. Ceo Novi Sad za šleper evra. U kešu, ili žiralno. Način nije bitan.

Nije u Talmudu uzalud zapisano – što čovek manje zna, manje je nesrećan. I to dvostruko. Manje te pogađaju laži. Teže razumeš prevare. I, kad kradeš manje se stidiš. Ljudi koji su upropastili ceo Novi Sad, i koji danas tobože brane Brodogradilište, Neimar, Elektroporcelan, Jugoalat, bili su njihovi dželati. Fabriku koja je bila jedna od najboljih u Novom Sadu opozicionari, koji sada za njom liju krokodilske suze, srozali su na nivo zanatske radnje i prodali budzašto. Bez smisla. Bez ikakve logike. Za 88 miliona dinara, odnosno 1,1 miliona evra po tadašnjem kursu, prodali su preduzeće sa 2,3 hektara zemljišta i 17.100 hiljada kvadrata pod halama koje je od 1935. godine, jedino na Balkanu proizvodilo precizna alate i pribor za mašine.

Znam obojicu „biznismena“ kojima su metalurškog giganta poklonili za šaku dinara. Oni koji sada žale za Jugoalatom nisu tugovali kad su njihovi puleni otpustili 2.600  radnika. Što su rasipnički raskrčmili robu s lagera, mašine i alate. Kad je jedan od njih radnicima ostao dužan 22 miliona evra za plate. Penzijsko i invalidsko. Kad je državu uskratio za ogroman porez. Tada su ćutali. Ćutali su i kada je po ugledu na Nikoletinu Bursaća, koji je njive orao karakterom, izmislio priču o preporodu Jugoalata preko proizvodnje specijalne poljoprivredne mašine, koja zemlju obrađuje u jednom prolazu i štedi stotine hiljada evra. Kad je rukovodstvo američkog Džona Dira čulo za tu ideju, zamalo nije doživelo kolektivni infarkt. I iz straha da će bankrotirati potplatili su novosadske i srpske sudije da unište Jugoalat, da bi mogli preživeti na tržištu. Belarus, Nju Holand, Štajer i Kite su im pomagali u toj zaveri protiv prepoštenog DOS-ovog biznismena.

Kroz tu prizmu treba čitati njihov današnji politički angažman. I njihova nastojanja. Da su imali dobre namere, da je u njima postojao i minimum poštenja mogli su na krilima narodne volje Novi Sad pretvoriti u srpski Liverpul. Mogli su. Ali njihove namere nisu bile časne. Narodna nada pretvorila se u zlu kob. U malignu stvarnost grabeži, otimačine i prevare. Oni su pre svega i jedino želeli da prodaju sve što se može prodati. U brzoj privatizaciji videli su šansu da reše svoje egzistencijalne probleme. Svoje prohteve. Želeli su da se obogate. Zbog toga su i ušli u politiku. Zbog toga se i danas bave politikom. To je bio njihov motiv. To je njihov motiv i sada. U politici je motiv sve. Jedino merilo valjanosti nečije ideologije.

Biću fer pa ću pobrojati sve njihove zasluge. Zbog njih je bez posla ostalo više od 70.000 ljudi. Zatvorene su skoro sve fabrike. Odmah! Ili sa nekoliko godina zakašnjenja. Taman koliko je trebalo da se isisa svaki mogući dinar dobiti iz njih. Uveli su Zakon o javnim nabavkama da bi poslove na nameštenim tenderima mogli da daju svojim kumovima i prijateljima. Pisao sam o tome. Jedan biznismen iz Vrbasa, pre nego je, zahvaljujući funkciji u Demokratskj stranci, postao jedan od najimućnijih Srba, prodavao je kokice i imao lokalnu firmu za čišćenje odžaka. I nije jedini. Znam sve njihove advokate koji su se obogatili od privatizacije. Poznajem sve njihove današnje ugledne članove i simpatizere, koji su do privatizacije bili gradske dangube, bez prebijene pare. Koji su žicali cigare i grebali se za piće. Svi zajedno su sumanuto učestvovali u uništavanju i zatiranju privrede grada. Da su kojim slučajem ostali još koju godinu na vlasti, spreman sam da verujem da bi prodali i Miletićev spomenik i Zmaj Jovinu ulicu.

Ne bi bilo nimalo ljudski da zaobiđem činjenicu da su upropastili sve medije. Da je zbog njih, koji se danas predstavljaju kao novinarske majke, bez posla ostalo više od 1.000 novinara. Doveli su tabloide, rijaliti programe, i srozali novinarske slobode. Sad se njihovi mediji žale na SLAP tužbe. Nek to vide sa Đilasom, Lutovcem i drugim bivšim funkcionerima DS-a, zašto su i radi čijeg hira 2009. usvojili izmene Zakona o javnom informisanju kojim su omogućene SLAP tužbe? Zašto je zakon donet? Verovali su da će vladati bar još 10 godina! I želeli su da zapuše usta novinarima. I javnosti.

Pošteno je da kažem da su čak i kafane, restorane i vinarije otvarali da bi preko njih mogli da peru pare. Četiri od šest najčuvenijih gradskih restorana funkcionisali su kao perionice novca.

A zaista bi bilo krajnje neodgovorno da ne podsetim na njihov najoriginalniji izum – krađu para preko lažnih pogona novih tenologija. Taj patent, preko kog je isisano i u džepove bivše vlasti, sadašnjih opozicionara, prebačeno više od sedam milijardi dinara, omogućio je jednom bivšem predsedniku Pokrajinske vlade da obesmisli sve poznate institute obligacionog prava.

Ni najpesimističniji Novosađani nisu mogli da predvide da će grad koji je bio među najbogatijim u Jugoslaviji postati dolina siromašnih. Jugoalat je zločin opozicije. Kao i Jugodent. I Elektroporcelan. Pobeda. Hins. Novitet. Novkabel. Nit. Novopak. Agrohem, Petar Drapšin... Ako su želeli dobro Novom Sadu i Novosađanima zašto u njihovo vreme nije izgrađena ni otvorena nijedna fabrika? Ne velika poput Jugoalata. Bilo kakva! Nisu želeli. Njih je pokretala i pokreće samo faustovska žudnja za ličnim bogaćenjem. I to uvek, uoči izbora, i mimo njih, treba imati na umu.

     Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću