DIMITRIJE ARANĐELOVIĆ, GLUMAC: Pozorište ne greši

Šta ste mislili pod time da je predstava "Jevanđelje po F. M. Dostojevskom" drugačija?

- Rad na toj predstavi je bio drugačiji. Mi nismo imali tekst kao okosnicu, kako bismo mogli da uđemo u prvu čitajuću probu i da nanjušimo i naslutimo gde bi to išlo. Mi smo zapravo pokušali timski da gradimo tu predstavu vođeni pod palicom Jerneja Lorencija i svi zajedno smo bili uključeni u njeno stvaranje. Jernej je znao da će okosnica, odnosno središnji deo biti "Karamazovi" kao poslednje, možda i najveće delo Dostojevskog, ali pre i posle toga mi nismo znali šta će biti. Onda smo istraživanjem i radom, svakakvim improvizacijama, pa i domaćim zadacima koje Jernej jako voli da daje glumcima, došli do toga što danas možemo reći da je ta predstava. Nažalost mislim da takvih predssatava u našoj zemlji nema u velikoj meri. To je u Evropi i svetu, takav pristup i ta forma koja je vrlo otvorena, normalna i svakodnevna. Kod nas se takvo pozorište ne neguje, odnosno nije stiglo u toj meri kako je van granica naše zemlje. U tom smislu mislim da je ona posebna i drugačija i da ona sada otvara vrata i mogućnosti nekim možda mlađim rediteljima koji imaju prilike da je pogledaju, ili su bili na BITEF-u i imali prilike da pogledaju takve predstave, da se eventualno i sami odluče na takav put i pristup postavci jednog scenskog dela.

Rad sa Lorencijem kao trenutno jednim od najznačajnijih reditelja Evrope mnogi nazivaju master-klasom. Kako ste vi to doživeli?

- To jeste bio master-klas. Rad sa njim je nešto veoma posebno i dragoceno. Tokom procesa je bilo dovoljno da ja budem ja, da se osećam da sam uvažen, da se moje mišljenje ceni kao i svačije. U tom procesu svako ima pravo glasa i uopšte ne treba, nismo se libili toga da dajemo predloge i budemo potpuno otvoreni, jer kao što se to vrlo često citira - greške u pozorištu ne postoje. Jernej je negovao to i pokazivao da treba svi zajedno da budemo otvoreni u tome. Osećao sam se komotno, lagodno, bio sam otvoren. Svaki put nakon probe kad sam se vraćao kući, moja verenica je glumica, svaki put kad sam ulazio ona me pitala kakva ti je to energija, kako to dolaziš sa probe, kako bi ja volela da osetim tako nešto! To je taj neki žar koji je Jernej gajio. Mi smo baš ovde gde se sada nalazimo, u VIP salonu SNP-a napravili predstavu. To je neuslovan prostor za rad, ali mi smo je tu napravili i shvatili da to što smo mi napravili mogli smo da napravimo bilo gde. Jer je bitno to ka čemu smo težili i čime smo se bavili. Jernej nas je vraćao na sadržaj, na Dostojevskog. Pominjali smo ljude koje mi poznajemo, ljude za koje smo čuli... To su sve likovi među nama, ljudi koji i dan danas žive, ti karakteri Dostojevskog. Naše je bilo samo da ih nanjušimo, prepoznamo i donesemo na scenu.

O čemu je za vas vaš Dostojevski?

- Za mene je predstava veoma važna jer govori o čoveku. Govori o čoveku i njegovom putu od rođenja, stvaranja, pa do kraja njegovog života. Kada kažemo od početka do kraja, govorimo o tome da predstava govori i o smrti. Tu imamo prilike da čujemo priče Dostojevskog iz raznih životnih doba. Ja govorim iz ugla dečaka koji ima sedam godina, a onda dolazimo do smrti starca Zosime kao jednog velikog starca. To je jedan značajan lik u romanu "Braća Karamazovi". Zato mislim da je čitav opus jednog čoveka satkan u tu predstavu. Zapravo, u sve prepreke na tom putu. I onda ta predstava, čini mi se bar u mom osećanju, pokušava i olakšava nam da shvatimo život. Čini da nam život ne bude toliko težak, nego da lakše koračamo i da vidimo da nismo sami na ovom svetu i da postoji još dosta slučajeva koji vode bitke još teže nego one što ih mi vodimo.

Igor Burić