DNEVNIK na najjužnijoj TAČKI VOJVODINE Retki su ljudski tragovi u ovom „džepu“ Srema

Prvih 110 kilometara tog puta zna i „Gugl“, jer vas bez problema vodi do sela Kupinovo, ali za onih preostalih desetak kilometara, koji kroz močvarno-šumski lavirint Obedske bare vodi do krajnjeg juga Vojvodine, ipak smo morali pitati neko upućeno živo biće. Imali smo sreće da u Info centru „Obedska bara“ u selu Obrež sretnemo ljude iz JP „Vojvodina šume“, koji su reportera „Dnevnika“ uputili kako da stigne do Kuta, najjužnijeg „džepa“ Srema, sa tri strane okruženog rekom Savom. Istovremeno, nadležni su obavešteni o novinarskoj poseti, pa možemo opušteno i da se izgubimo u šumi – neko će nas valjda pronaći...

Kao i u prošlonedeljnom „pohodu“ na najseverniju tačku Vojvodine i Srbije u dubini Subotičke peščare, do koje se moralo ići i par kilometara pešice, i do najjužnijeg mesta naše pokrajine se ne može stići a da se ne ugazi u blato. Ovog puta sremsko. Naravno, kad krenete pešice nepoznatim šumskim putevima, sva ona uputstva dobijena u Info centru više ne zvuče tako jasno i precizno, ali, srećom, ekipa „Vojvodina šuma“ koju smo sreli duboko u šumi, dala je dodatne smernice ka tački koju tražimo.   

U ovom zabačenom sremskom kutku (kao što mu i ime kaže) još uvek su vidljive posledice julske superćelijske oluje, ali i pored štete, koju su pretrpele, šume Obedske bare koje se prostiru do obale Save i dalje deluju terapeutski umirujuće na svakog ko se prošeta kroz njih, dok istovremeno pružaju utočište i stanište za raznovrstan biljni i životinjski svet. Iako smo usput sreli samo jednu mladu srnu, sudeći  po brojnim tragovima u blatu, ali i gomilicama njihove balege, kojih ima na svakom koraku, reklo bi se da srneće divljači ovde ima dosta. Dodatnim, bliskim uvidom u kvalitet izbačenog materijala nakon velike nužde, dolazimo do zaključka da se srneće familije ovde dobro i zdravo hrane, a sa tom konstatacijom bi se verovatno složilo i kompletno stado od stotinak domaćih krava i teladi koji u blizini imaju svoj deo ograđene šume i pašnjaka...

Ukoliko bi neko krenuo stopama „Dnevnikove“ ekspedicie na krajnji jug Vojvodine, treba da zna da mu je glavni orijentir stara šumarska kuća, sakrivena u šumi na svega tridesetak metara od obale Save. Kada nju pronađete, znate da ste na najjužnijem komadu Vojvodine, odnosno „na vrhu Kuta“ kako meštani zovu ovo mesto. Osim stare šumarske kuće koja odavno nije u funkciji, retki tragovi ljudi na ovom mestu su nekoliko sklepanih mini obora uz samu obalu reke, gde su trgovci stokom privremeno ostavljali domaće životinje dok ih čamcima ne prebace preko Save. Međutim, sudeći po onome što smo zatekli, ovaj biznis više nije aktuelan, barem ne na ovom konkretnom mestu, jer i od divljih i od domaćih svinja jedino što smo videli je jedna oglodana lobanja...

 Obedska bara nalazi se između naselja Kupinovo, Obrež, Grabovci i reke Save. Specijalni rezervat prirode se prostire na površini od 9.820 hektara, a zaštitna zona na 19.611 hektara. Korito Obedske bare je ostatak napuštenog korita Save, čiji glavni tok sada teče južnije dok se na ovom mestu formirala mrtvaja, od koje je nastala močvara kakvu poznajemo. Sadašnji status Specijalnog rezervata prirode je stekao 1993. godine aktom Vlade Republike Srbije, a četiri godine pre toga, Obedska bara je na osnovu IBA projekta svrstana u spisak područja od izuzetnog značaja za ptice Evrope.

Na sreću ili ipak nažalost, u ovoj šumi je „Dnevnikov“ reporter bio najopasniji predator, pa nije postojala opasnost da neki budući posetioci Kuta, iz šume donesu forenzičarima ljudsku lobanju za koju bi se pretpostavljalo da je pripadala davno nestalom novinaru... 

Nakon šetnje uz nepristupačnu obalu Save na vrhu Kuta, sa koje se preko na Mačvu gleda kroz gusto rastinje, može se reći da je najjužnija tačka Vojvodine „overena“ i već pri povratku kroz šumu i uz pozdravne signale, najverovatnije orla kliktavca (kojih bi ovde trebalo da ima), misli su nam već na „dalekom istoku“ gde će se „Dnevnik“ uputiti naredne sedmice.

Niko Perković