MALIŠANI ROĐENI IZ POGREŠNIH RAZLOGA Kad dete postane statusni simbol preambicioznih roditelja

Zbog toga je važno da pedagozi i psiholozi što više vremena provode po hodnicima, učionicama, vrtićkim sobama, vannastavnim aktivnostima, ali i da čuju današnje očeve i majke i njihove probleme. Priliku za to naša sagovornica imala je nedavno u novosadskoj Gimnaziji „Svetozar Marković”, govoreći o neiscrpnoj temi „Odnos roditelja i tinejdžera”, a potom su usledili i pozivi drugih srodnih državnih škola kojima je cilj da se premosti jaz između želja i mogućnosti, te da se deca prihvate onakva kakva jesu.

– Jedna od većih promena došla je s društvenim mrežama, na kojima je dete postalo statusni simbol svojih roditelja, kao dokaz da su uspešni, fokusirani, posvećeni – kaže Golićeva. – Godinama se provlačilo ono čuveno „sve dolazi od kuće”, pa se samim tim pojačala sramota porodice za svaku grešku deteta. Sve češće roditelji ne mogu da podnesu sve ono što mladost nosi, a to znači i lutanje, i greške i padove. U mnogo slučajeva očekuju odličan uspeh u najboljoj gimnaziji, iako je dete pozvano za reprezentaciju u određenom sportu, a za to bi genetika, pa i ostali faktori, morali da budu vanserijski. U ovakvim školama, široka paleta interesovanja podrazumeva da ne možemo biti najbolji iz svakog predmeta. Kako se dete snalazi u društvu, ume li da kaže „ne” kad svi kažu „da”, koliko ima iskustva, koliko je sigurno u sebe, zapostavljene su vrednosti u današnjem vaspitanju, jer to ne možeš staviti na društvene mreže.

Preambiciozno roditeljstvo, koje podrazumeva plaćanje sijaset privatnih časova, česte dolaske u školu, vršenje pritiska na nastavnike, nije ništa drugo nego lepo upakovano zanemarivanje, dodaje.

Dete treba meriti po tome koliko se zalaže, a ne po rezultatima, što ne znači da ocene nisu važne, kaže Golićeva, već da treba proširiti vidike, a roditeljima bude lakše kad vide da je neke probleme sa kojima se nose u fazama adolescencije nauka davno prepoznala.

– Moja mentorka je znala da kaže: „Ako se svi lepo slažu u pubertetu, neko ne radi dobro svoj posao”, ili tinejdžer ne sme da kaže, ili roditelja baš briga pa sve dopušta. To je period koji podrazumeva neki mali „ring”, koji bi morao da ostane pun ljubavi, a tek onda sve ostalo. Slepa poslušnost kao znak dobrote i kvaliteta dovela je mnoge u zamku predatora. Tradicionalni način vaspitanja u kom se uvek pitao odrasli pao je samo zato što nisu svi autoriteti bili dobronamerni, već su zloupotrebili svoju poziciju, što privatnu, što poslovnu. Samo razvijanje kritičkog mišljenja moći će decu da sačuva od toga. Preadaptirana deca, koja su shvatila da treba ugađati autoritetima kako bi bio „mir u kući”, laka su za odgajanje u mladosti, ali su teška kasnije sama sebi, jer se roditelji pre ili kasnije izmaknu iz našeg života – upozorava sagovornica.

– Stručnu pomoć potražiće tek kad dete pokvari ocene, a ne zbog silnih svađa koje su imali u kući, jer su petice odavale utisak da je sve u redu – kaže, dodajući da ukoliko đak ustaje u četiri ujutru da bi učio, možemo tumačiti kao problem u najavi. – Bez slobodnog vremena tinejdžer ne može da pronađe sebe. Treba prosto da mu bude dosadno kako bi video na koju stranu će ga „povući” život i šta je to čime će ispuniti slobodno vreme. Roditelji kažu: „Zar treba samo da luta po Promenadi, gleda u telefon, izlazi, da ga uzme ulica?” To je deo koji mogu donekle da kontrolišu i pomognu deci da pronađu različita interesovanja. Jer biologiju ne učimo samo iz knjige već i šetanjem kroz šumu, hemija se može shvatiti i u kuhinji, dok poseta nekom gradu može biti lekcija iz istorije i geografije. To smo nekako zaboravili i zato tako loše prolazimo na testiranjima gde se gleda praktična primena znanja.

S. Milačić