REZON Mišljenje palanke nije mera progresa

Taj starovavilonski, taj biblijski strah od poplave ne može se objasniti racionalnim sredstvima. Verovanje da Dunav postoji samo da bi se izlio i poplavio Novi Sad, i da iz tih razloga ne treba graditi ništa blizu obale, nije ništa do golo sujeverje. Niko u Pešti, Beču, Ulmu, Parizu oka ne bi sklopio da reke nemaju drugih potencijala osim rušilačkih.

Strah od poplave nije jedina fobija palanke. Nju užasava pomisao na visoke zgrade, koje bi mogle da se sruše, jer se Novi Sad nalazi na peskovitom tlu. Ta bojazan jednaka je uverenju dela ovdašnjih stanovnika i naučnika da drveće postoji samo zato da bi ga vetar srušio na kola i ljude. Novosađani pritom smatraju da su novosadske zgrade od 60 metara više od Krajslerovog tornja ili Van vorld trejd centra.

Visoke zgrade su neophodnost savremenog čovečanstva. I gradova koji se razvijaju. Neboderi se projektuju i grade zato što zauzimaju istu površinu zemljišta kao i niskospratni objekti, ali obezbeđuju mnogostruko veći broj stanova i kancelarija, za kojima žude građani. Jedna visoka zgrada bolja je od 10 malih. Jer ostavlja mogućnost da se pored nje izgrade parkovi, dečija igrališta, sportski tereni, garaže i parking prostori.

Strah od modernizacije nije fobija prirođena samo sadašnjim generacijama. Pre 112 godina Novosađani su umesto odlaska na bunare i javne česme dobili vodu u kućama i stanovima. I to ne ceo grad, već samo glavne ulice. Građani su bili zaprepašećni idejom gradskih vlasti. Nisu organizovali ulične proteste, niti su blokirali saobraćaj, ali su se nogama i rukama borili da im ne zatvaraju ulične bunare, česme i javna kupatila. Vladimir Demetrović ih nije poslušao i Novi Sad se s teškom mukom izborio za civilizacijsko dostignuće poznato još iz vremena starog Rima.

Pre isto toliko vremena izgrađena je Adamovićeva palata, prva novosadska trospratna zgrada. Od tada do danas nije se ništa promenilo. I dalje zidamo trospratnice i nemilosrdno trošimo gradsko građevinsko zemljište uništavajući prostor za parkove i igrališta puzajućom gradnjom.

Pritom ne mislim da će "Novi Sad na vodi", koji će projektovati arhitekte iz Novog Sada, ili generalno iz Srbije, ponuditi nešto novo. Nešto grandiozno. Nešto izuzetno. Tih 20 spratova o kojima se priča ne predstavljaju progres. To je šibicarenje. Uludo bacanje resursa rečne obale. Ko misli da uz vodu ne treba graditi, ili da treba graditi kao 1911. kad je sazidana Adamovićeva palata, nek poseti London, Njujork, Sidnej, Peštu, Beč, Kvebek, Moskvu, Kairo...

Liberalizam ljudi koji se protive modernizaciji je lažan. Oni glume individualizam. Stil i individualnost su nepomirljivi, među njima nema zajedništva. Braneći stil prošlosti dokazuju da iz njihovih reči i dela gromoglasno govori Konstantinovićeva palanka. I strah od novog. Strah od modernog. Jer, oni vole da se kreću u krugu svojih predrasuda. I svaki iskorak izvan te zone poznatog tumače kao svetogrđe varvara koji ne razumeju svetost njihove učmalosti. "To nije individualna svest, koja ne mireći se sa svojom individualnošću kao ograničenošću, teži stilskom prodoru u svet", kazao bi Konstantinović. 

Zanimljivo je da pobunu protiv gradnje uz reku spremaju aktivisti i političari u čije vreme se kupovinom slika od nekadašnjeg direktora Urbanizma legalizovala gradnja mimo propisa, a stanogradnja na mestu Brodogradilišta bila prećutno odobreni biznis plan Darka Šarića. Jasno je protiv koga se bore, ali nije poznato za koga se bore. Novosađanima trebaju novi stanovi. I jedini njihov zahtev je da budu kvalitetno sagrađeni. Da zgrade budu velelepne. Da imaju svoju garažu, igralište i park pored zgrade.

Navodna borba za očuvanje Novog Sada i njegovog duha zaodenuta je plaštom lažnog romantizma. Ortega i Gaset kaže: "Romantizam lovi na mamac; on se služi ljubavnim žarom ptice da bi je onda zasuo sačmom". Ta sačma, to su krici besmisla prevaziđenih urbanističkih i socioloških doktrina. Oni predstavljaju anahronizam. Okamemenjeni fosil prošlosti koji će učiniti sve da razori temelje budućnosti. Mišljenje palanke nije mera progresa.

Ako to tumačimo liberalnim jezikom ispostavlja se da protivnici uspostavljanja komunikacije grada s rekom teže da prošlost nametnu kao nezaobilaznu obavezu generacijama koje dolaze. To je pogrešan put. Kao što su naši preci bili moderni u svoje, tako smo mi moderni u naše vreme. Ako se slepo držimo planova i vizija prošlih generacija nismo trebali ni da dođemo na svet. Šta je naš cilj? Koja je naša svrha? Šta ćemo ostaviti svojim naslednicima? Ne kaže Hegel uzaludno da je sadašnjost prošlost budućnosti. Sve što mi radimo danas nije važno samo za nas, već za generacije koje će ovde živeti za 50, 100 ili 300 godina.

- Svako doba i svaka generacija moraju biti slobodni da deluju za sebe, u svim slučajevima, kao i doba i generacije koje su im prethodile - pisao je Tomas Pejn koji bi iz Novog Sada pobegao glavom bez obzira kad bi saslušao vizije i predloge njegovih, tobože najliberalnijih, najprogresivnijih snaga.

Od investitora, urbanista i arhitekata treba zahtevati da svaka nova zgrada, svaki novi stambeni blok, svako novo naselje budu izgrađeni po uzoru na svetske metropole. Da predstavljaju iskorak iz sivila pravougaonih spavaonica u sjaj moderne gradnje. Da nude lepotu umesto običnosti. Da obezbeđuju dobrobit za građane. I pre svega komunikaciju s budućnošću. U isto vreme, svim novosadskim arhitektama treba oduzeti dozvolu i zabraniti im rad zbog viška kukavičluka i nedostatka kretivnostni i maštovitosti. A protivnicima visokogradnje i izlaska na reku pravo bavljenja politikom. Da bi bio koristan građanima koji traže više zelenila, dečija igrališta i sportske terene, urbanizam se sa zemlje mora podići u nebo.

Milorad Bojović

 Autor je stručnjak za odnose s javnošću