ŽABALJSKE TROJKE – VERA, LJUBA I NADA pre 87 godina STIGLE I U NOVINE Najmlađu sudbina u Grad svetlosti odvela
Novosadski „Dan“ u tekstu objavljenom 18. februara 1937. godine pod naslovom „Žabaljske trojke“ izvestio je da su u tamošnjoj seljačkoj porodici Imbronjev rođene tri lepe i zdrave devojčice.
Rođenje trojki i danas kada je nauka toliko napredovala da je umešala prste i u začeće, retka je pojava, a pogotovo pre blizu devet decenija. Smatra se da se trojke spontano rađaju jednom u 10.000 porođaja, pa nije čudo što je takav slučaj u Žablju pre 87 godina zabeležila i štampa.
U tekstu se navodi da je trojke na svet donela Ljubica Imbronjev u 43. godini i da joj je to 11. porođaj u braku sa zemljoradnikom Slavkom. Koja imena su roditelji nadenuli devojčicama u tekstu ne piše, ali je „Dan“ objavio njihovu fotografiju sa primaljom, odnosno babicom gospođicom Panić.
Čudnim spletom okolnosti, detalje o žabaljskim trojkama za „Dnevnik“ petnaestak dana pred 87. rođendan, otkriva jedna od njih - Ljubica Ljuba Imbronjev koja je ponela ime po majci.
-Rođene smo 1. februara 1937. godine - kaže Ljubica Imbronjev. - Pričali su mi da su iz austrijske plemićke porodice hteli da usvoje najmlađu od nas - mene, ali mama nije htela ni da čuje. Nazvali su nas Vera, Nada i Ljubica. Vera se rodila ujutru, Nada u podne, ja uveče. Ceo dan se mama porađala. Kada je Veru rađala pomagala joj je komšinica, Nada je došla uz pomoć porodilje iz sela, koju su pozvali kada su videli da mama ima i dalje bolove. Prilikom Nadinog rođenja posteljica nije izašla i onda su shvatili da moraju i lekarku da zovu, koja je utvrdila da još jedno srce kuca - moje.
Majci žabaljskih trojki nije bilo pravo što je u novinama objavljena njihova fotografija sa babicom.
Govorila je: „Ona se hvali sa mojom decom, a ja se porađala ceo dan“. Htela je po svaku cenu da se fotografiše sa svojim trojakama i to je ostvarila.
Međutim, učinila je to otprilike pola godine kasnije, kada je nažalost, Nada umrla. A, inače od 11 porođaja u životu joj je ostalo šestoro dece.
- Nada je umrla kada je imala šest i po meseci, jer nije bilo dovoljno hrane za sve tri- nastavlja Ljubica dok pokazuje foto-album, u kom je pedantno „spakovan“ čitav njen život, koji je dobio neobične obrte u nastavku. - Vera i ja živele smo do 14. godine u Žablju. Ja sam 1951. godine otišla na šnajderski zanat u Zrenjanin, a Vera nije želela da se bavi tim poslom i upisala se u učiteljsku školu u Sremskim Karlovcima. Po završetku školovanja brzo sam dobila posao u zrenjaninskoj „Slozi“. Do 1966. godine sam promenila nekoliko preduzeća. U međuvremenu sam uspela i da se udam, ali i vrlo brzo razvedem. Nakon nepunih deset godina rada kod nas, na poziv sestre koja je tada živela i radila u Parizu u istoj branši, spakovala sam kofere i otisnula u grad svetlosti.
Svoju parisku epizodu u životu Ljubica je započela u sestrinom šnajderskom ateljeu.
Učila je francuski u jugoslovenskom klubu pri ambasadi SFRJ u Parizu. Kod sestre je radila uglavnom sa Jugoslovenima, sklopivši sa većinom prijateljske odnose. Vremenom se krug prijatelja proširivao i na Francuze i pripadnike drugih naroda koji su kao i ona u zemlju Gala stigli trbuhom za kruhom.
Godinu kasnije sestra se seli u Ameriku, a ona ostaje sama u Parizu snalazeći se za posao kako je znala i umela.
- Tada se radna snaga tražila preko oglasa u novinama. Dogovoriš posao i kod kuće šiješ. Na predlog prijateljice Danijele rodom s naših prostora sam počela tako da radim. Gledale smo da uzimamo finije komade garderobe da šijemo poput koktel haljina - seća se Ljubica.
Posle rada od kuće preorijentisala se na rad u firmama. Jedna od prvih bila joj je „Ani Roz“, u kojoj je počela da šije venčane haljine.
- Kod Marilanda, čiji vlasnik je bio jedan Poljak, ostala sam 12 godina. Zahvaljujući tom čoveku dobila sam pozajmicu od banke i kupila stan u 11. arondismanu. Posle sam preko oglasa našla Sonju Be - Jevrejku iz Maroka i kod nje radila do penzije. Veoma mi je bilo lepo kod nje i vrlo dobro plaćeno. Radeći tako uslužno i u firmama praktično sam šila za poznate francuske modne kuće - Koko Šanel, Kristian Dior, Selin... U penziju sam otišla 2000. godine, a zvanično sam napustila Pariz 2010.
Ljuba je deset godina po odlasku u penziju živela na relaciji Pariz - Novi Sad.
Dolazila bi s proleća u Novi Sad, a vraćala pred zimu u Francusku. I dok je radila putovala je puno, a naročito nakon penzionisanja.
-Jako mi je bilo teško da napustim Pariz. U suzama sam otišla iz njega. Sestra bliznakinja je „vršila“ pritisak da se vratim, a i plan je bio da jednom ipak dođem „kući“. Živeći toliko dugo u Parizu, u najlepšem životnom dobu, saživela sam se sa francuskom kulturom, muzikom... Pariz mi se podvukao pod kožu. Moje oklevanje je trajalo 10 godina. Držala sam visoku cenu stana i molila sam Boga da ga agent ne proda. Kada bih se ponovo rodila, ponovo bih otišla u Pariz. Poslednji put sam bila 2014. godine - priča sa setom Ljubica koja je u Žablju sebi podigla nadgrobni spomenik u obliku Ajfelove kule.
U stan u Pap Pavla donela je deo Pariza. Okružena je komadima nameštaja koje je imala i u glavnom gradu Francuske, slikama i uspomenama.
Sa šivenjem je praktično završila s odlaskom u penziju. Mašinu otvori tek kada treba sebi ili kome drugom nešto da popravi, skrati...
Ne krije da joj je bilo teško da se navikne na ovdašnje uslove posle više od 40 godina provedenih u Francuskoj, gde je stekla i državljanstvo i promenila sedam predsednika. Kako kaže, bio je to sudar dveju kultura, životnih navika, običaja.
Pre pet godina umrla joj je sestra bliznakinja i počiva na Čeratskom groblju u Sremskim Karlovcima. Kada poželi da ode na njen grob, svojim autom, u ovom slučaju pežoom, za koji je vozački ispit položila kao tridesetpetogodišnjakinja u Parizu, skokne do Karlovaca i poveze ako koga sretne uz put.
Zorica Milosavljević